СТРАШНИ СУД НАД БОГОМ - Преподобни ЈУСТИН Ћелијски

(Беседа на Велики петак, изговорена у карловачком патријаршијском храму 1924.)

Никада није било мање Бога у човеку, драга браћо, него данас; Никада мање Бога на земљи него данас. Данас се ђаво оваплотио у човека, да би разоваплотио Богочовека. Данас се све зло уселило у тело човека, да би Бога истерало из тела. Данас се сав пакао преселио на земљу. Да ли се ико сећа да је земља икада била рај? Данашњи пад човеков је неизмерно већи од првог пада; онда је човек отпао од Бога, а данас је распео Бога, убио Бога. Човече, како ти је име ако не ђаво? Но, шта ја говорим? То је увреда за ђавола. Ђаво никада није био тако зао, тако уметнички зао као човек. Господ Христос је и у пакао сишао, али Га тамо распели нису. А ми смо Га распели. Зар људи нису гори од ђавола; зар земља није пакленија од пакла? Из пакла нису протерали Христа; а људи су Га данас протерали са земље, протерали из тела свог, из душе, из града свог.

У зеницу душе моје, браћо упило се као змија злобно питање, и злурадо ме пита: Зар је човек икада био добар кад је могао Христа распети? Ти верујеш у човека; хвалиш се њиме; оптимист си? Ох, погледај човека, погледај човечанство са зенита Великог петка, погледај човека како убија Богочовека и реци: Јеси ли сада оптимист? Не стидиш ли се што си човек? Не видиш ли да је човек гори од ђавола? Заборавите све дане пре и све дане после Великог петка; сведите човека у границе Великог петка - није ли он зеница свију зала, тркалиште свију искушења, стециште свих гадости? Није ли данас земља полудела у човеку? Није ли данас човек, убијајући Богочовека, доказао да је он заиста - лудило земље?

Ни Страшни суд, браћо, неће бити страшнији од Великог петка. Не, он ће бити несумњиво мање страшан, јер ће онда Бог судити човека, а данас човек суди Бога. Данас је Страшни суд за Бога; суди му човечанство. Данас човек оцењује Бога; оцењује га са 30 сребрника! Зар је то последња цена? Зар је Јуда наша последња реч о Христу?

Данас је човечанство осудило Бога на смрт. То је највећи бунт у историји неба и земље. То је највећи грех у историји неба и земље. Ни пали анђели то учинили нису. Данас је извршен Страшни суд над Богом. Никада невинијег осуђеника, никада безумнијег судију свет видео није. Исмејан је Бог страшније него икад, "Јад всесмехливиј" уселио се данас у човека, и исмејао Бога и све што је Божје. Исмејан је данас Онај Који се никада смејао није. Веле да се Господ Исус никада смејао није, а често су Га виђали где плаче. Посрамљен је данас Онај Који је дошао да нас прослави; мучен је данас Онај Који је дошао да нас избави од муке; предаје се данас на смрт Онај Који нам је донео живот вечни.

Човече, има ли краја твоме безумљу? Има ли дна твоме паду?

Крст - најсрамнији дар, даровали смо Ономе Који нам је даровао вечну славу. Губавче, Он те очистио од губе, зар му зато крст дарујеш? Слепче, Он ти је очи отворио, зар зато да би видео начинити крст и распети га на њему? Мртваче, Он те је васкрсао из гроба, зар зато да Њега сатераш у свој гроб? Благим вестима засладио је Сладчајши Исус горку тајну живота нашег, браћо за коју Га од њих дарујемо таквом горчином?

Лудие мои, что сотворих вам? Не испуних ли Јудеју чудесима? Не васкрснух ли мртваце једном речју? Не исцелих ли сваку болест и недуг?... Шта ми ви дајете? За исцељења ране ми дадосте; за живот убијате ме и распињете на дрвету ...

Велики петак је стид наш, браћо, и срам, и пораз. У Јуди Искариотском било је помало од свачије душе. Да није тако, били бисмо безгрешни. Кроз Јуду сви смо пали; сви смо Христа продали; сви смо Христа издали, и ђавола примили, сатану примили. Јер је у Светом Јеванђељу речено: И по залогају уђе сатана у Јуду. По каквом залогају? По залогају који му Христос даде; по причешћу, по Христу. Ах, има ли већег пада, већег ужаса? Среброљубље, ти си Господа Христа издало! Среброљубље, ти Га и данас издајеш! Јуду, који је био ученик Христов, који је три године био са Њим, који је присуствовао свима чудесима Христовим, који је именом Исусовим губаве чистио, болесне исцељивао, мртве васкрсавао, нечисте духове изгонио, тога Јуду среброљубље је учинило издајицом и Христоубицом; како онда мене и тебе да не учини издајицом и Христоубицом? Мене који нисам три године Бога у телу гледао, који нисам именом Исусовим ни губаве чистио, ни болесне исцељивао, ни мртве васкрсавао? Јуда је дуго био с Оним који није имао где главе склонити, с оним који је делима и речима учио да не треба носити ни сребра ни злата. А ја? А ти? Не умеш ли да се радујеш сиромаштву, брате, не умеш ли да си срећан сиромаштвом знај да си кандидат за Јуду. Не питај: Да нисам ја, Господе? јер ћеш несумњиво чути одговор: Да, Ти каза. Чезнеш ли за богатством, тиња ли у теби жудња за новцем, знај да се у теби зачиње Јуда. Брате и пријатељу, запамти на сав живот: среброљубље је распело Христа, убило Бога; среброљубље је од ученика Христовог створило непријатеља Христовог, убицу Христовог. Но не само то: оно је и Јуду убило. Среброљубље има то проклето својство да човека чини не само Христоубицом већ и самоубицом. Оно најпре убија Бога у души човековој; а убивши Бога у човеку, оно затим убија и човека.

Страшна је тајна смрти, браћо, но најстрашнија је кад људи предају Бога на смрт и желе да Га убију свега, да сав буде мртав, без остатка. Данас је дан када су људи страшни за Бога: јер муче Бога као што Га нико никада мучио није, јер пљују на Бога, као што Га нико никада пљувао није, јер бију Бога, као што Га нико никада био није. Нека умукне све што се човек зове. Да молчит всекаен плот человеча. Нека се нико не хвали човеком, нека се нико не хвали човечанством, јер, гле, човечанство не трпи Бога у својој средини, убија Бога. Зар се таквим човечанством хвалити? Зар о величини таквог човечанства говорити? Нека се нико не хвали хуманизмом; ах, та то је све само - сатанизам, сатанизам и сатанизам.

Данас су не ђаволи, не зверови, не шакали, већ људи исплели венац од трња и на главу Христу метнули. Трновим венцем ките Онога Који је човека окитио бесмрћем. Трнови венац плетем за Христа и ја, и ти, пријатељу, ако сам среброљубац, ако сам блудник, ако сам хулник, ако сам оговарало, ако сам пијаница, ако сам немилостив, ако сам гневљив, ако сам недарежљив, ако грешне мисли имам, ако нечиста осећања имам, ако вере немам, ако љубави немам. Сваки грех мој, сваки грех твој, сваки грех наш, трн је који умећемо у проклети венац који избезумљено човечанство непрестано плете око главе Господа Исуса.

У мучењу Бога човек је немилосрднији и од ђавола. Ви не верујете? Чујте шта очевидац прича: тада му пљуваше у лице; ах, у Његово лице, у Његово чудесно и чаробно лице. Господе, зашто ми се уста не огубаше? Не зато ли да би нас трпљењу и кроткости научио? Пљуваше оно дивно, оно благо лице, које више вреди него сва сазвежђа, него сва блаженства. Шта кажем? Да него сва блаженства, јер је у том кротком лицу све блаженство, сва радост.... Пљуваху оно лице пред којим се море смиривало и умиљавало; оно лице које је бурне душе смиривало и покој свима давало. И ви се хвалите човеком! Ох, свијајте заставе мољци и ништавила! Нико, нико не треба да се стиди себе као човек, нико од ђавола, нико од зверова, нико од животиња. Људи пљују Бога - има ли што ужасније од тога? Људи бију Бога - има ли што сатанскије од тога? Браћо ако нема пакла, требало би га измислити, измислити само за људе.

Њега, Творца и Спаситеља, пљују и бију, а он кротко и ћутке подноси све. Имаш ли изговора ти који сваку увреду увредом враћаш? Који зло злом враћаш? Који кунеш када те куну? Који мрзиш када те мрзе? Враћајући зло злом, ти Господа Христа пљујеш; мрзећи оне који те мрзе, ти Христа бијеш и мучиш; враћајући увредом увреду, ти Господа Исуса исмеваш и срамотиш, јер Он то чинио није.

И Бога попљуваног, Бога исмејаног, Бога избијеног изводи Пилат пред богоборце и пита их: Какву кривицу налазите на овом Човеку? Одговорите ви слепи, који сте Христом прогледали; ви глуви који сте Христом прочули; ви хроми који сте Христом проходали; ви неми који сте Христом проговорили, ви мртви који сте Христом васкрсли! И одговорише безумни и повикаше помамни: распни Га, распни! злочинац је!

И кротког Господа Пилат предаје на распеће. А људи га воде од митарства до митарства, од муке до муке, од поруге до поруге. И поруганог Бога распињу. Прикивају за крст. Зар клинце забивате у руке Христове, у руке које су толике болеснике исцелиле? Толике губавце очистиле? Толике мртве васкрсле? Зар да умукну уста која су говорила као што човек никада говорио није? Јаире, где си? Лазаре, где си? Удовице наинска, где си да заштитиш Господа твог и мог? Зар распињете њега - утеху неутешних, наду безнадежних, око слепих, ухо глувих, васкрсење мртвих? Зар клинце забијате у те свете ноге, које су мир носиле, које су благовестиле, које су по мору као по суву ходиле, које су хитале ка свима болесницима? Ка Лазару мртвом? Ка гадаринском ђавоиманом?

Распет је Бог. Јесте ли задовољни богоборци; јесте ли срећни богоубице? Шта мислите о Христу на крсту? Варалица је; немоћан је; саблазан је; ако си Син Божји сиђи са крста! Аха, ти што храм за ти дана подижеш, помози сам себи, и сиђи са крста! Но шта мисли Господ са крста о људима под крстом? Оно што само Бог љубави, Бог кроткости мислити може: Оче опрости им, јер не знају шта раде! Ваистину не знају шта раде са Богом у телу. Зар је Господу било лакше у телу него на крсту? Теже, кажем вам, него када бих ја у свакој пори имао по ђавола. Јер је бескрајно већа разлика између Бога и човека, него ли између ђавола и човека. Спаситељ је осећао ту муку: Његова чиста, безгрешна природа је устала против смрти и Он на догледу смрти: Забрину се и поче тужити: жалосна је душа моја до смрти! Када и Бог тужи, када се и Бог жали на смрт, онда, реците, има ли за човека ишта страшније од смрти? ишта неприродније од смрти? ишта одвратније од смрти? Смрт је тешка за Бога, а камо ли за човека. Од свега, смрт је најтежа за човека, јер представља највећу удаљеност човека од Бога. Човек у Христу је то болно осетио и исповедио: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио? То вапије Јединородни Син Божији, који је јединосуштан са Оцем, једно са Оцем. Није ли то најбољи доказ да је смрт сила која одбија од Бога, удаљује од Бога, разједињује од Бога?

Распели смо Бога. Човече, шта хоћеш даље? Да није разбојника благоразумног - не би за те било оправдања. Да није њега - земља би остала заувек пакао. Када су се о Христа саблазнили сви ученици, разбојник га је исповедио као Господа и као Цара: Опомени ме се Господе када дођеш у царство Твоје! Разбојник је нада наша, јер је поверовао у Христа као Господа онда када је Исус био поруган, исмејан, измучен, када је био у најсрамнијем, у најпониженијем положају, када је као сваки човек страдао и мучио се ужасно.

Но док људи пљују Бога, док људи распињу Бога, дотле сва природа протествује против тога:

И би тама по свој земљи од шестога сата до деветога. И повикавши Исус иза гласа рече: Оче! у руке Твоје предајем дух свој. И ово рекавши - испусти душу. И помрча сунце, и завеса црквена раздрије се на пола. И земља се затресе, и камење се распаде, и гробови се отворише и усташе многа тела светих који су помрли.

Када су људи довршили своју комедију са Богом, када су умукли - васељена је проговорила, камење је проговорило: и показало се осетљивије од људи, осетљивије за бол Христов. И сунце ја проговорило: повукло је од стида светлост своју са грозне планете наше. Светлост се стидела онога чему су се људи радовали. Мртви су у гробовима чули вапај Христов, и узбудили се, и похитали из гробова, док су живи људи стајали под крстом и мртве душе у телу носили.

"Днес церковнаја завеса на обличение безаконих раздираетсја и солнце лучи своја скривает Владику зрја распинаема."

"Всја сострадаху саздавшему всја", да всја сем човека, всја сем људи. Сва твар је на крсту познала у Христу Бога, и исповедала Га као Бога. И са крста је Христос показао да је Бог. - Чиме? Чиме? - Одговором разбојнику. Чиме још? - Помрачењем сунца, земљотресом. Чиме још? - Молитвом својом: Оче, опрости им, јер не знају шта раде. - Ваистину људи не знају шта с Христом раде. Из злобног незнања распели су људи Христа; из незнања, распињу га и данас. Да су људи Господа славе познали, не би га распели (1. Кор.2,8). Кроз кроткост и смиреност Господ је ушао у свет. Зар није највећа кроткост и највећа смиреност да Бог постане човек, да обуче себе у трошно, у уско, у грешно тело људско? Кроз кроткост и смиреност изашао је Господ из света; изашао је кротко благосиљајући своје мучитеље. Људи не знају Христа, зато га гоне; не знају колика је то љубав, колика смиреност, колика кроткост када Бог допушта да Му људи суде, да Га људи пљују, да Га људи бију, и - убију.

Страшан је удес Христов и данас на земљи, браћо. Сваки мој грех је - Велики петак за њега. Четири моја греха, и већ сам распео Господа Исуса. Сваки твој грех, брате, већа је мука за Њега, него за тебе и мене. Чинећи грехе, ти Га распињеш. Свака нечиста мисао, свако похотљиво осећање риче и урла: Распни Га, Распни! Није ли сав живот наш на земљи - незалазни Велики петак за Господа Христа? Сваки грех мој клинац је који забијам у руке Господа кротког; свака страст моја - трн је; све страсти моје - трнов су венац који ја на Главу Христу мећем. - Наше ругање Христу страшније је од јеврејског. Јевреји су могли мање веровати у Христа, јер није био васкрсао. А ми - којима Христос већ двадесет векова силно сведочи да је васкрсао, ми - исмевамо Христа васкрслог, пљујемо Христа васкрслог, распињемо поново Христа, и то Христа васкрслог! - Зар не распиње васкрслог Господа Христа свештеник који животом својим одбија од Христа паству своју? Зар не мучи, зар не исмева васкрслог Христа професор, учитељ који учењем својим богоборачким изгони Бога из душе ученика својих? Зар не срамоти Христа, зар не пљује васкрслог Христа сваки хришћанин који је само по имену хришћанин? Зар овај град, овај самохвални Сион, чији је храм увек пуст, не исмева васкрслог Христа? Не распиње поново васкрслог Господа?

Авај, ми непрестано гонимо васкрслог Христа.

Како, како гонимо ми Христа - рећи ће неки, када Он није с нама у телу? Када не видимо тело његово? Ох, гонимо ми Христа, браћо, кад душу Његову гонимо, када учење Његово гонимо, када светитеље Његове гонимо, када Цркву Његову гонимо. Ми Христа гонимо - кад просјака гонимо: јер Он је тај који у просјаку проси; ми гонимо Христа - када голога не оденемо: јер у голоме Христос голује; ми гонимо Христа - када гладнога не нахранимо: јер у гладноме Христос гладује; ми гонимо Христа - када болеснога не походимо: јер у болесноме Христос болује. У сваком страдалнику Господ Христос страда: у сваком тужном Господ Христос тужи. Он се непрестано оваплоћава у тело свих гладних, болних, жедних, тужних, јадних, презрених, поруганих голих и прогањаних. Он непрестано узима на себе тело човечије, страда са њим, мучи се у њему, тугује у њему. Он непрестано идентификује Себе са њима:

Када једноме учинисте од ове моје најмање браће - мени учинисте (Мт. 25,40)

Када не учинисте једном од ове моје мале браће, ни мени не учинисте (Мт. 25,45).

Христос се оваплоћује у сваког Хришћанина. Чуј шта вели: Савле, Савле, зашто ме гониш? (Д.А. 8,11), јер гонећи оне који Мене верују - Мене гониш; пљујући оне који Мене верују - Мене пљујеш, мучећи оне који Мене верују - Мене мучиш. Знајте, учи апостол Павле, када се грешите о браћу и бијете њихову слабу савест - о Христа се грешите (1. Кор. 8,12).

Не само за Господа Христа, браћо, већ и за све Христоносце - живот на земљи је незалазан Велики петак. Што више Христа у себи имаш, све те више гоне. Јеси ли Христов, сматрај себе за сметлиште света, по коме сви газе, као што су по Христу газили. Кад те куну - благосиљај, Кад те бију - праштај; кад те мрзе - љуби. Трпљењем побеђуј мучитеље, као и Господ. Враћај зло - добрим; бори се као што се Господ Христос борио:

са гордошћу бори се - смиреношћу

са грубошћу бори се - кроткошћу

са мржњом бори се - љубављу

са увредом бори се - праштањем

са клеветом бори се - молитвом

То је пут победе; пут који је једном за свагда пропутио Господ Исус; он кроз страдање води у васкрсење. Ми смо на том путу, на једином путу који завршава васкрсењем, ако благосиљамо оне који нас куну, ако добро чинимо онима који нас мрзе, ако љубимо непријатеље своје, ако се противимо злу добром, ако се не гневимо када нас вређају, ако молимо кад хуле на нас, ако с молитвом подносимо кад пљују на нас. Ми смо сигурно на путу који се завршава тријумфалном победом над смрћу, ако се и онда када нас распињу, Христовом молитвом молимо за мучитеље своје: "Оче, опрости им јер не знају шта раде."

Амин. 

СВЕТИ ЈУСТИН НОВИ (ЋЕЛИЈСКИ) Беседа 3. на Цвети[1] 1967. године у манастиру Ћелије

Велики и чудесни Празник - Цвети. И он, као гром небески, објављује Благовест над благовестима: смрт је сан, и грех је сан, и ђаво је сан. То је Блага вест данашњег великог и светог Празника.

Из тога сна, из тог троструког сна: из смрти, из греха, из ђавола - речју буди само Он, Истинити Бог, Чудесни Господ Христос. Твој грех, гле, то је само сан. После Васкрсење Господа Христа, после васкрсења Лазара, сваки грех је твој сан, брате и сестро. Гњев, то је сан, и гле, Господ је ту духовну смрт, а сваки грех је духовна смрт, учинио сном, претворио у сан. Злоба, пакост, мржња, оговарање, среброљубље, похота, злоћудност, све је то грех, и све је то сан. Из њега, из тога сна греховног, врло лако буди Господ Христос, као што је Лазара пробудио из смрти, Лазара који је већ почео да смрди, да се распада у гробу.[2]
Од како је Господ васкрсао, Он је уствари постао једина јава у овоме свету. Јер шта је јава, шта је стварност у овоме свету? Само оно што је јаче од смрти, само оно што остаје иза смрти. То је Господ Христос! Он једини! Он је Једини Победитељ смрти у свима световима човечанским! Он једина јава, јер смрт не може Њему ништа! Он - Богочовек. Ни ђаво не може ништа Господу Христу, ни сви ђаволи. Јер шта би могао ђаво учинити Богу у свету? Шта може ђаво учинити Богу у човеку? Увек слаби, бескрајно слаби сан. Сан, сан, само сан! То је ђаво после Христове победе над смрћу, после Његове победе над грехом, и над самим паклом.
Браћо моја и сестре! Откад је Господ сишао у овај свет, откако је победио смрт Васкрсењем Својим, откако је васкрсао Лазара, смрт и грех и ђаво постали су сенка. Сан и сенка. Ето, то је смрт, ето то је грех, ето то је ђаво - сан и сенка. Такву је силу Господ показао и свима нама дао. Хришћанине, греси те напали - гле, сенке те напале. Смрти те напале - гле, сенке те напале. Ђаволи страшни, многобројни напали те, хришћанине - гле, сенке те напале. Јер од свега тога несравњено јачи је Бог и Господ Христос. Он, Који је постао човек да би човеку дао све те силе, да човек од сваког постане јачи, заиста, и ђаво и смрт и грех, посташе сан и сенка. Сан и сенка, сан и сенка! Сан из кога Господ Христос буди Речју Својом! Сенка немоћнија од сваке паучине.
Господ је у животу овом на земљи показао да је смрт сан. Њега, Богочовека, смрт - сан. То је показао када је васкрсао Јаирову ћерку[3]; када је васкрсао сина Наинске удовице[4]; и када је васкрсао Лазара, који је четири дана лежао у гробу, и почео да се распада и да смрди[5]. Он, ето, мртваца буди као из сна, Речју Својом свемоћном. Како је то Господ показао? Опростивши грехе безбројним грешницима, свима покајницима, свима који су Му прилазили и тражили опроштај грехова, опроштај од тих безбројних духовних смрти. Он, Свемилостиви и Свеблаги, ослобађао је све грешнике од грехова као од сна, као од сенке.
Да, ђаво је сан, ђаво је постао немоћан пред тобом, брате хришћанине, пред сваким човеком откако је Господ постао човек. Безброј је примера у Светом Еванђељу. Власт над ђаволима, ко је имао као Господ Христос? Ту власт Он је пренео на Своје Свете Ученике. Они су изгонили све нечисте духове из свих људи, из свих болесника.[6] Тако је ђаво немоћан и слаб. Немоћан и слаб, као сан и као сенка. И он не може ништа Вечитоме Богу, он немоћни одметник и отпадник од Бога. Тако хришћанин побеђује све смрти као сан и сенке, све грехе као сан и сенке, све ђаволе као сан и сенке.
Ту силу Господ је оставио Цркви Својој, за време Свог живота на земљи док је био у телу на земљи. После Васкрсења Свог[7] и Узнесења Свог[8], кад је телом на Небу, Он је сву ту силу оставио Цркви Својој. Оставио Себе Сама[9] да сваки од нас, Његових бедних слугу, може побеђивати сваки грех као сан, и смрт као сан и сенку, сваку смрт, сваког ђавола.
У једној дивној црквеној стихири ових дана пева се: "Смрдим, у греху, гробу лености." Од сваког греха душа у човеку почиње да смрди. Среброљубље: о, то је гроб, и у њему душа затворена са свих страна. Свети Оци, велики духовници који су и видели ђаволе и осећали шта су, кажу да ђаво смрди страховито, да је уствари то једини смрад у овоме свету. Сваки грех, сваки грех када се зачне у души, грех се зачне у души ако је твоја душа у гордости, ако је у зависти, ако је у пакости, ти си у гробу. Душа се твоја распада, душа твоја смрди пред Господом. И ти, шта ти остаје? Да, знаш из Еванђеља Христовог, знаш да душу грех разара. И једна и друга света сестра Лазарева, рекле су Господу: ,Да си ти (био) овде, брат мој не би умро"[10]; да си ти био овде, душа моја не би умрла.
Када опрости грехе покајањем, када се хришћанин разбуди из овога греховног сна, када устане из те духовне смрти, па да ошине себе покајањем, он завапи: Господе ".[11] душа моја ...[12] Ако ти посумњаш ти ћеш ...[13] грехе ...[14] Грех ...[15] није то мртвац који је јуче умро. Ето то су дани ...[16] смрти у гробу. Ти си ту немоћан. "Ако верујеш, видећеш славу Божју"[17].
Браћо моја! Ако верујеш, видећеш славу Божју. Видећеш оно што је немогуће, што је немогуће за ум људски уопште, за све људе уопште. Како је могуће за човека да васкрсне мртваца који је већ почео да се распада и да смрди? Позовите све људе, све научнике, све философе, све мудраце овога света, све моћнике! Сав род људски од почетка до краја, позовите! Све ће то банкротирати, све ће то бити немоћно пред мртвацем који се распада и који смрди у гробу. То Господ види и даје - Господ Христос.
Ако верујеш, видећеш славу Божју. Кад си у страшном греху, убио си човека! Нико не зна, само ти знаш. Душа се распада од тог страшног греха. Како душу исцелити од њега? Ко ће душу васкрснути из тог гроба, из те смрти, ко? Само Господ!
Верујем Господе, помози моме неверју[18]. Ево, душа моја смрди, распада се. Нико је не може излечити, нико васкрснути из њенога гроба, из њене смрти, не из једне, из безброј смрти.
Покајање! Имај храбрости да тај грех кажеш Богу, кажеш свом духовнику, кажеш свештенику. Зови у помоћ благодат Божју, силу Божју да сиђе у тебе, да те васкрсне из твог гроба, како је Господ речју васкрсао Лазара који је почео да се распада и смрди. Тада ће теби синути сила васкрсења кад ћеш ти васкрснути себе из тог страшног гроба у коме душа твоја смрди. Не само у лењости, него ето и у похоти, и у зависти, и у пакости, и у среброљубљу, и у гордости, и у гњеву, и у злоћудности, у свакоме греху душа се распада, трули, пропада. И зато човек хришћанин да никад не очајава уз милост Божју. Господ Христос увек има више милости за нас, него што су греси у нама и око нас. Да, и ти вером у Господа Христа побеђујеш сваки грех као сенку и као сан, сваку смрт као сенку и сан, и сваког ђавола, једног најсмешнијег, побеђујеш као сенку и сан.
Чули сте у данашњем Светом Еванђељу, у Еванђељу Светог Апостола Павла, где он вели хришћанина: "Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се"[19]. Свети Апостоле, гле, нас са свих страна јуре, муче, гоне. Да, понавља Свети Апостол: Радујте се свагда у Господу, јер ви имате силу Божанску, силу Христову. Ви, ви побеђујете све грехе као сенке, све смрти као сенке, све ђаволе као сенке. Сад се радујте. Ту власт, ту моћ нема нико од људи осим хришћана, осим слугу Божјих ~ вели Апостол. Господ је близу, откако је дошао у овај свет и постао човек. "Господ је близу свакога од нас, не брините ништа додаје Свети Апостол - Господ је близу"[20]. Што се бринеш, човече? Безброј смрти напало на тебе? Ту је Господ, Једини Победитељ смрти и греха. Што се бојиш смрти? Напали те ђаволи са свих страна? Што се бојиш ђавола? Господ је ту поред тебе! Не брини ни за шта. Само му казуј муке своје у молитвама својим.
Ето, то се од тебе тражи, а ништа лакше од тога. Кажи муке твоје страшне Господу и вером износи муке своје пред лице Његово - ето безброј васкрсења. Господ Благи, Васкрситељ Свемилостиви, васкрснуће те из свакога твог греха, из сваке твоје смрти, из сваког твог пакла. Живот Вечни постао је ближи теби, Истина Вечна, Правда Вечна, Добро Вечно. Све што је Божје постало је ближе човеку неголи смрт. Зато смрт нема власт над нама хришћанима! Зато ми побеђујемо смрти као сенке! Зато ђаволи немају власти над нама, побеђујемо их као сенке!
Бог постао човек, Бог постао тело[21]. Од тада, Бог је ближи телу самом од њега самог. И тело које носи Бога у себи и гледа Га, зна да је Бог ближи неголи оно само. То је јаче од смрти. Кад је Господ васкрсао, победио смрт са телом и у телу, ради нас, да нам покаже да и ми хришћани јесмо богоносци, на дан Страшнога Суда бићемо позвани из гробова наших као што је Лазар, речју: "Лазаре! изађи напоље"[22]. Свако ће чути име своје и устати телом из мртвих. Такав је Господ, Једини Победитељ смрти и греха. То Он даје свима својим следбеницима. То Он даје роду људском. Позива сваког човека, свако људско биће од првог до последњег. А људи? Слободна бића, толико слободна да могу и Бога да се одрекну. И одричу се! Но ви верни Богу, стојте уз Њега. Ко ће вас ослободити од греха, ако не Он?! Ко од смрти, ако не Он?! Ко од ђавола, ако не Он?! Ко од пакла,, ако не Он?! И Он, осигуравши нам васкрсење из мртвих, и души и телу, отворио је врата Небеског Царства за сва људска бића. За сва која вером иду за Њим.
Цвети су заиста Празник цвећа вечнога. Цвети - то је цвећарник, откако је Господ сишао у овај свет. Он је савладао смрт од које све трули и вене у овоме свету, и људска бића претворио у вечно цвеће. У вечни цвећарник земља претворена, откако је Господ сишао у овај свет и победио смрт, за мене и за тебе, и за свако људско биће. У дивним песмама и молитвама ових дана ми непрекидно певамо: "Господе, кад су те деца у Јерусалиму срела гранчицама и цвећем, ето и ми да Те сретнемо цвећем врлина наших", цвећем вере, цвећем љубави, цвећем молитве, цвећем поста, цвећем милостиње, милосрђа и свих светих врлина. Све је то дивно рајско цвеће које расте у душама нашим откако је Господ у овоме свету, откако је дао веру Своју нама, веру у Њега.
И овај велики Свети Празник нека нам помогне, нека нам Благи Господ да силе да ми тај цвећарник вечних врлина Божјих негујемо: да миришу душе наше на цвеће, рајско цвеће; да миришу на Анђеле, на бесмртност, на. Небо, да душе миришу на Бога. Јер ми смо - вели Свети Апостол, мирис Христов Богу"[23]. Ми хришћани, како смо постали - вели Свети Апостол? Тако што је Господ избацио из нас, излечио нас од онога што душу нашу претвара у трулеж и смрад. Ослободио нас грехова, дао нам силе да ми ослобађамо себе од свакога греха, од сваке страсти, од сваке смрти, и од сваког ђавола, и тако испунимо себе мирисом божанским, мирисом Бога. Ми, ми смо мирисни.
Нека нам овај велики Свети Празник, молитвама Пресвете Богомајке и Светих Апостола, и Светог славног Лазара Васкрслог и његових Светих сестара Марте и Марије, да непрекидно силе и моћи да ми негујемо цвеће свих светих врлина у својој души. Да стално приносимо Господу Христу (мирис) и изгонимо из себе сваки смрад греха, сваки смрад смрти, сваки смрад пакла и ђавола, еда бисмо и ми, изишавши из овог света кроз капије смрти, ушли у Небеско Царство. И тамо заједно са Светим Апостолима, са Пресветим Богомајком, Светим Лазаром, Мартом и Маријом, и свима Светитељима, славили Чудесног Господа Христа, Јединог Пријатеља рода људског, Јединог Човекољупца, Јединог Победитеља смрти, греха и ђавола. Да славимо Њега - једину Радост, вечну Радост нашу, једино Блаженство, вечно Блаженство рода људскога, и све што је најлепше и најузвишеније, што је Он кроза све векове, и ми у Њему и са Њим. Амин.

СВЕТИ ЈУСТИН НОВИ (ЋЕЛИЈСКИ) Беседа 2 на Цвети[1] 1966. године у манастиру Ћелије

Шта је хришћанин? Човек који је још овде, на земљи, прешао је из смрти у живот. То је хришћанин! Шта је још хришћанин? Човек који верује да је Господ Христос васкрсење и живот, његов живот, његово васкрсење, свачији живот, свачије васкрсење.[2] Човек који Христом васкрсава из сваке смрти! Човек који Христом живи у овоме смртноме свету. Тако је човек хришћанин, уствари, изнад овога света. Он је изнад смрти, изнад пакла. Тиме се хришћанин одликује од нехришћана. Данашња велика и славна Блага Вест, Блага Вест о васкрсењу праведнога Лазара, доказ је тога.
Цвети - Празник цвећа усред поста. Због чега? Откуд толики поклици у Јерусалиму данас? Откуда та клицања? Устало је све, и старо и младо, да слави чувеног Учитеља из Назарета, Исуса. Деца вичу, деца прослављају Господа, а Он скроман јаше на магарету.[3] Шта се то збило? Збило се невидљиво[4] чудо. Мртвац, који је већ почео да смрди, васкрсао из гроба. На једну реч чудесног Учитеља из Назарета: "Лазаре, изиђи напоље!" - и изиђе мртвац.[5] Шта се то збива на земљи и шта је земља доживела? Такво громовско чудо, невиђено у свету, ето десило се на једну реч. "Зато Га и срете народ, вели се у данашњем Светом Еванђељу, зато што Он учини ово чудо",[6] на њихове очи учини ово чудо, и многи Га вероваше због тога.
То је ново, једино ново што је Господ донео свету. То је оно што нико људима донео није, нити може донети. Нико од мудраца, нико од пророка, нико од философа, од царева, од краљева, од војсковођа. Нико! То што је Господ дао човеку, шта даје роду људскоме, јесте оно што Хришћанство носи кроз овај свет, и чиме Хришћанство побеђује све. Све своје гонитеље, све своје непријатеље. Јер Хришћанство решава, и за мене, и за тебе, и за сваког човека решава питање смрти и живота. Ради чега ти умиреш, ради чега ја умирем? Шта је смрт? Шта је живот? Ако си човек, ти не можеш живети у овоме свету док ти се не одговори на то главно питање. Ниси теле да стално будеш за јаслима. Човек си и питаш: Ради чега је смрт око мене? Шта она знаш? Куда она води? На то питање нико људима одговорио није осим Господа Христа, јер нико није имао силе, силе да смрт победи, да отвори пут људскоме бићу из овога у онај свет, да осигура бесмртни Живот Вечни. Ту силу, ту моћ, показао је, и имао је, и има само Господ Христос, Победитељ смрти. Сва вера наша на томе се заснива.
Чули сте како Он одговара Марији и Марти, када вели да ће њихов брат устати: "Господе, он је у гробу, он већ смрди".[7] "Устаће твој брат"![8] "Знам - вели Марта, устаће о васкрсењу мртвих".[9] Спаситељ прекида њену мисао и говори: ,Ја сам васкрсење и живот. Који верује у мене, ако и умре, живеће. И ниједан који живи и верује у мене, неће умрети вавек. Верујеш ли ово"[10] - упита Спаситељ. Верујеш ли у ово? "Да, Господе"![11] одговара Марта. Да, Господе! Тако Господ и сваком од нас, сваком хришћанину вели: Верујеш ли у ово? Ако верујеш, ти си хришћанин. И тиме исповедаш - шта? Ради тебе ја сам дошао у овај свет, да ти знаш ради чега си у овоме свету. Ти знаш да је смрт побеђена, као највећа неман, највећа мука, највећа мора људскога бића и теби осигуран Живот Вечни бесмртни. Верујеш ли у ово? Да, Господе.
Господ је учинио ово чудо са Лазаром не само њега ради. Као Његов пријатељ, Лазар је само био претходница наша, претеча наш, да би показао да ћемо сви васкрснути из мртвих на једну реч Господа Христа: Устаните! Изађи Лазаре, изађи Петре, Јоване! И сав род људски, и сви људи који су лсивели на овоме свету, на дан Страшнога Суда изаћи ће из својих гробова телом и сјединити са својим душама. То ће бити Свеопште Васкрсење. Зато данас ви слушате и чујете дивни тропор о "Општем Васкрсењу", који се стално пева и стално бруји. Господ је васкрсао Лазара да би нас уверио у Свеопште Васкрсење, васкрсење и моје и твоје и свачије. То је циљ овог великог чуда - да ћемо сви васкрснути.
Да, то је темељ хришћански,[12] то је сва радост вере Христове, то је сва сила вере Христове, сва мудрост вере Христове. Чујете и читате, стално исповедате у светом Символу вере, кад читате Вјерују: "Чекам васкрсење мртвих и живот будућега века". То хришћанин ради у овоме свету. Чека васкрсење мртвих и живот у ономе свету. А у овоме свету живи као онај који је васкрсао из мртвих. Живи ради грешнога живота свог, еда би што боље припремио душу своју и тело своје за онај свет, за васкрсење из мртвих и за Вечни Живот у ономе свету. Вера наша, то и јесте застава победе наше. И ми, славећи Јединог Победитеља смрти Господа Христа, и певајући ону дивну песму, овај тропар "Опште Васкрсење", шта изражавамо ми? Изражавамо суштину вере наше. Јер вера у васкрсење наше лично, васкрсење свих људи, јесте све и сва у нашој еванђелској новој Благовести. То је та Благовест за род људски, за свакога човека.
Кад су пришли гробу где је лежао Лазар, Марта рече: "Заудара, Господе", рече заудара, већ смрди, распада се. Шта може бити са мртвацем који се распада? А Спаситељ одговара: "Рекох ли ти да ако верујеш, видећеш славу Божју",[13] ако верујеш у оно што је немогуће, а ја сам дошао да људима дам такав дар, који изгледа немогућ. Јер сви су људи мливо смрти. Воденица смрти[14] меље свакога човека, и самеље. Шта ћеш ти урадити, и шта радиш у воденици, која је захватила твоју ногу и меље те, да те целог самеље? И од тог ужаса, од смрти која је свемоћна, која меље све људе од првог до последњег, од најправеднијег до најнепреведнијег, и пророке, и учењаке, и цареве, и краљеве, и просјаке, све меље - ко ће те спасити од тога, човече?! Ко, људи и браћо?! Ко?! Нико осим Господа Христа.
Смрт је тако очигледна, смрт је тако страшна да људи и данас, после Васкрсења Господа Христа, који не верују у Њега, ужасавају се ње, јер је за љих сав овај свет, све, што се збива у овоме свету страхота, јер постоји смрт. То је страхота и ужас! Нема радоснога човека, уствари нема радоснога човека који не верује у Христа. Како може бити радости, истинске радости у свету у коме постоји смрт, а не постоји бесмртност, у коме постоји ђаво, а не постоји Бог, у коме постоји такво зло, такво страшно зло каква је смрт, а нема никог јачег од ње, никог јачег од тог страшног зла? Ради чега онда живимо у овоме свету?
Господ Христос је дошао у овај свет да то учини, да тог највећег непријатеља нашег, најмоћнијег, најстрашнијег уништи Васкрсењем Својим чудесним и дивним, и осигура свима нама пут у Живот Вечни. Васкрсењем Лазаревим да нас охрабри, да покаже први пример тог васкрсења, и да сваког увери да ће сваки од нас васкрснути на дан Страшног Суда, Тако је васкрсењем из смрти победа над смрћу постала сасвим природна за нас хришћане. Јер је Господ, Победитељ смрти, Тај што је победио смрт и даје нам бесмртност и Живот Вечни. Сви, сви до једнога на дан Страшнога Суда, када буду затрубиле трубе Архангелске, устаће из својих гробова[15]. То је Благовест коју Спаситељ доноси. И Господ је васкрсао (и мртве је васкрсавао), Свети Апостоли су васкрсавали често пута мртваце, да би показали и доказали истинитост вере Христове.[16] Свети Сава је васкрсао свога брата, краља Стефана Првовенчаног, и испунио његову заветну жељу, замонашио га пред смрт[17]. Све се то збива да бисмо се ми сви хришћани уверили у своје лично васкрсење. Васкрсење из мртвих сасвим је природно[18] за сваког хришћанина.
Десило се са једним Светитељем, Атанасијем Печерским, да је он умро и васкрсао после извесног времена, после неколико дана. Ево његовог кратког животописа. Господ је рекао: Ја сам васкрсење и живот. Који верује у мене, ако и умре живеће.[19] Ове речи изречене поводом Лазара Четвородневног, испуни Спаситељ и на Преподобном оцу нашем Атанасију Печерском, желећи да и ми испунимо реч богаташеву, речену поводом убогог Лазара: Ако им дође ко из мртвих, покајаће се.[20] Овај Преподобни Атанасије бејаше монах у светом манастиру Печерском и вођаше живот свети, богоугодан. После дуге болести, он умре. Покојник лежаше два дана непогребен због неког застоја. Ноћу игуману би јављено и он чу глас који говораше: "Човек Божји Атанасије два дана лежи непогребен, а ти се не бринеш о томе". Чим освану трећи дан, игуман дође са братијом покојнику да га погребу. И гле, они га нађоше где седи и плаче. Сви се запрепастише видећи га живог. И стадоше га испитивати како оживе и шта је видео или чуо у ономе свету. А он им ништа не одговараше осим: "Спасавајте се". Међутим, они још више наваљиваху молбама на Атанасија да им каже што корисно по души. Тад им он рече: "Ако вам и кажем, ви ми нећете поверовати и нећете ме послушати". Братија му се онда заклеше да ће држати све што им он буде рекао. Тада им васкрсли рече: "Имајте послушност у свему према игуману. Кајте се свакога часа. И молите се Господу Исусу Христу и Његовој Пресветој Матери, Преподобним оцима Антонију и Теодосију, да би овде у овој обитељи завршили свој живот и удостојили се бити сахрањени са Светим Оцима у Пештери. Јер су ове три врлине изнад свих других. И ко све то постигне и изврши по пропису биће блажен, само да се не горди. Уосталоме, немојте ме питати него молим, опростите ми". Рекавши то, он оде у Пештеру, у пећину, и затворивши за собом врата, проведе тамо дванаест година никуд не излазећи. И за то време никада не виде сунца, а плакаше дан и ноћ непрестано. Од хране узимаше по мало хлеба и воде и то сваки други дан. И у току свих тих година, он никоме не проговори ни речи. А кад дође време да се престави, он призва сву братију, и говори им све оно што им и раније рече о послушности, покајању, па се с миром упокоји у Господу. И положен би чесно у тој Пештери, где се подвизивао.
По престављању свом Преподобни Атанасије чудотворни обавести братију о своме блаженству. Један од братије, по имену Вавила, болестан много година од ногу, би донесен моштима блаженог Атанасија и дотакнувши се тела његова одмах се исцели, и од тада па све до смрти он више није боловао ни од ногу, иити од које друге болести. О јављењу Светога и чудеснога исцељења, Вавила исприча братији, међу којима је био и сам писац овога житија, Свети Симон, и ово: "Када ја лежах и јауках од болова, изненада уђе овај блажени Атанасије и рече ми: "Дођи к' мени, ја ћу те исцелити". Ја таман хтедох да га упитам како, када он од тог тренутка постаде невидљив. Поверовавши Блаженоме који ми се јави, ја замолих да ме однесу к' њему, и тако се исцелих". Од тога времена разумеше сви да је Преподобни затворник Атанасије угодио Богу и удостојио се блаженства.[21]
Светим молитвама његовим нека се удостојимо и ми васкрснувши из греховне смрти, поживети богоугодно у покајању и потом добити Живот Вечни у Христу Исусу, Животодавцу нашем, Коме слава са Извором живота Богом Оцем и Животодавним Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.
Гле, вратио се из оног света, ето, Свети Атанасије, и заћутао. Дванаест година ћутао после онога што је видео на ономе свету, после свега што је видео на ономе свету. Шта је он све видео? Какве тајне? Доста је то што је казао: Кајте се свакога часа! То је прва поука и први савет из Вечног Еванђеља васкрслог подвижника Божијег Атанасија. То је порука онога света овоме свету, то спасоносни наук васкрслог човека, човека враћеног из оног света нама људима у овоме свету, мени, теби, свакоме, свима. Јер, покајање јесте прво васкрсење, и моје и твоје и свачије: "Устани ти који спаваш, спаваш у греху, спаваш у страсти, спаваш у смрти, спаваш у паклу, и васкрсни из мртвих",[22] поручује Свети Апостол. Јер грех је смрт душе, сваки грех; јер страст је смрт душе, свака страст; кроз грех и кроз страст, пакао је смрт душе, ђаво је смрт душе. Васкрсни себе из свих тих смрти покајањем и обасјаће те Христос светлошћу бесмрнога и вечнога Живота.
А после тога овај васкрсли Светитељ Божји поручује: "Молите се". Јер молитва је језик покајања, небески језик човекове душе к Богу. Свети Григорије Богослов благовести:
"Молити се треба чешће него дисати".[23] Молити се треба чешће него дисати, хришћанине. Међу светим врлинама молитва је твој сведржитељ, и у овом, и у оном свету, и твој богомудри водитељ, и кроз овај и кроз онај свет. Молитва је најдаровитији хоровођа у хору твојих мисли, човече, и у хору твојих осећања, човече, и у хору твојих жеља и намера, човече. Прави хришћанин, а то је тај човек, сав је молитва, јер молитва га непрекидно и непрестано предаје Васкрсломе Господу Христу, Који васцело биће испуњује све новим и новим богатствима Неба и херувимским радостима Вечног Живота.
И васкрсли угодник Божји Атанасије, плакаше дан и ноћ непрестано, вели се у његовом животопису, плакаше дан и ноћ, непрестано. Плакаше над грешном душом својом и над грешном душом твојом и мојом и свачијом, еда би нас Једини Човекољубац, Васкрсли Господ, ослободио греха, тог пакла душе, и удостојио неисказаних красота и дивота Царства Небескога. Непрестано плакати над човеком, и због човека, зато што га сатиру безброј смрти, безброј грехова - то тражи онај свет и од тебе и од мене, и од сваког људског бића. Јер човече, ти си грехољубљем смртан, а покајничким плачем ти васкрсаваш себе из сваке смрти, васкрсаваш и ближње своје пошто смо сви једно духовно тело.[24] Стога, стојмо у слободи којом нас Сладчајши Господ Христос ослободи, и не дајмо се поново у јарам ропства ухватити,[25] у јарам греха и смрти ухватити.
Васкрсли Господ је за људско биће све и сва у свима световима: све најлепше, све најбоље, све најистинитије, све најмилије, све најрадосније, све најбожанственије, све најмудрије, све највечније. Он - сва љубав наша, сва истина наша, сва радост наша, све добро наше, сав живот наш; Вечни Живот наш у свима Божанским вечностима и бескрајностима; живот наш у овоме свету који је пун смрти, и данас у овоме свету, у коме је толико много вике и буке против Господа Васкрслог. Много је устаника и непријатеља Христових било у свету. Много их је данас. Како је то могуће? Јесу ли људи ослепели? Шта то оставља Христос човеку? Шта Он даје човеку? Даје му оно што му нико дати не може. Даје спасење из смрти греховне, даје Вечни Живот, даје Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав. То је оно, браћо, што нас хришћане носи кроз овај свет, та радост да је смрт побеђена.
И ми, ми се налазимо као хришћани, и данас у овом веку, када Господа Христа гоне, налазимо се у непобедивој војсци Јединог Победитеља смрти, Господа Христа, носећи заставе победе - а то је вера наша, љубав наша, молитва наша, пост наш, све свете врлине еванђелске. Све је то наше оружје и наша радост у овоме свету пуном мука и страхота. И ми хришћани, и када нас гоне у овоме свету, и када нас убијају, ми захваљујемо Господу Христу за победу над смрћу, за радост коју нам је дао победивши смрт ради нас: да ћемо сви ми васкрснути на дан Страшнога Суда, и сваки добити по заслузи: или вечно блаженство или велике муке.
Човек хришћанин у овоме свету једини зна пут човеков, једини зна пут рода људског, једини зна ради чега је Бог створио овај свет, ради чега живи овај свет, ради чега је овај свет. Непријатељи Христови мисле: А, убићемо Лазара и нестаће сведока Васкрсења. Чули сте данас како се каже у Еванђељу: А главари свештенички договорише се да и Лазара убију, јер многи вероваху Исуса због њега и ради њега.[26] Да и Лазара убију. То су радили непријатељи Христови, ето, за време Његова живота на земљи, то они раде и данас. Јер сваки хришћанин је Лазар - Лазар који својом вером јавља Васкрсење, јавља победу над смрћу, сваки хришћанин који исповеда Васкрслог Господа и верује у Њега. Ето, пуна је земља, сва земља тих Лазара! Не могу они уништити све хришћане! Ако и униште некога, васкрсаваћемо ми други, јер победа над смрћу је осигурана Јединим Победитељем смрти, Господом Христом.
Нека би Благи Господ, молитвама Светог и Праведног Лазара и његових Светих Сестара, и нама осигурао Живот Вечни у Небескоме Царству. Нека нас они подржавају у нашим путевима на Царству Небеском. Нека нас они воде и руководе да и ми пуни радости, васкрсне радости, радости што је смрт побеђена, радосно хитамо из подвига у подвиг, из муке у муку за Господа Христа, идући кроз овај страшни свет. "Радујте се свагда у Господу, и опет велим, радујте се"[27] - поручује Апостол. Чули сте у данашњем Светом Апостолу: "Радујте се свагда у Господу". Свагда. Хришћанин једини уствари у овоме свету зна за праву радост. Мајка хришћанина у самој ствари, зна за праву радост. Зашто? Зато што као хришћанка она гаји дечицу своју за бесмртнике, гаји их за Вечни Живот, гаји њих који ће вечно бити са њом у ономе свету. Има ли веће радости од тога? Сигурно да нема.
Зато је, браћо моја, основни грех и највећи грех за човека не веровати у Васкрслог Господа Христа. Један велики Светитељ, Свети Исак Сирин, рекао је: "Грех је неосетљивост за Васкрслога Господа". Кад човек не осећа потребу за Васкрслим Господом - то је грех, то је основни грех. Ако човек не осећа потребу за Васкрслим Господом, не осећа потребу да га Господ ослободи смрти, онда је човек сав у смрти, сав је мртав, сав заудара. Шта је од његове душе? Смрди душа од грехова, од страсти, а он неће Васкрслога Господа. То је грех, то је основни грех који човек чини према себи! То је убиство, то је самоубиство! Главно самоубиство: не веровати у Господа Васкрслог, не веровати у своје васкрсење. Човече, шта онда остаје од твога тела и твоје душе? Смрад, змијарник! У шта се тело твоје претвара кад се спусти у гроб?
А ми хришћани, ми сва осећања своја, све мисли своје везујемо са Васкрслим Господом Христом. Он испуњује душе наше бесмртним осећањима, бесмртним мислима, светим осећањима и светим мислима. И човек Христове вере прво осећање које има то је да је он бесмртан, јер вера у Господа Христа Васкрслог јесте та сила која даје човеку осећање личне бесмтности. Шта је бесмртност? Тај исти Светитељ, Свети Исак Сирин, одговара да је бесмртност осећање Бога.[28] Кад човек осети Бога, он онда осети да је душа његова бесмртна и да је он бесмртан, да такав човек живи као бесмртан. Труди се да угоди Богу, јер живи по заповестима Божјим, да живи по Светом Еванђељу Христовом. То је оно што нас хришћане издваја од свих људи у овоме свету. То је оно што нама хришћанима даје радост кроз овај свет, што даје вечну радост и у овоме свету и у ономе свету. Да ми, хитајући за Победитељем смрти Господом Христом, налазећи се у Његовој војсци, победимо све што је смртно у нама и око нас, победимо сваку смрт, а то значи победимо сваки грех и сваког ђавола.
О, Свети победниче свих смрти, свих грехова, Праведни Лазаре, помози нам да и ми побијемо све грехе душе своје - те главне непријатеље, да побијемо све убице душе своје, све ђаволе, и васкрснемо у радост твоју, радост која никада не престаје, служећи Чудесноме Господу, Једином Победитељу смрти у свима световима, Исусу Христу. Њему част и слава сада и увек и кроза све векове. Амин.

СВЕТИ ЈУСТИН НОВИ (ЋЕЛИЈСКИ) Беседа 1. на Цвети[1] 1965. године у манастиру Ћелије

Никада ниједан град на овоме земаљском свету није срео таквог Победника каквог је данас срео и дочекао град Јерусалим. Победник смрти! Ето јединственог Победника у свима световима, у свима људским световима. Шта су победници на ратним бојиштима, шта су разни Темерлани, Џингискани, Хитлери, Наполеони? Све прах и пепео, све беспомоћни комарац, све беспомоћна стеница. Хвале их као великане, а иза њих велики злочини, безброј лешева.
Данас ми славимо - кога? Онога Кога смрт једино није могла победити, славимо Јединог Победитеља смрти, Господа Исуса Христа, истинског Победника и Јединог Победника! Сви остали - поразник до поразника, пораз до пораза, човек до човека, смрт до смрти, гроб до гроба, гробље до гробља. Шта ви се хвалите човеком, ви се хвалите његовим прегнућима, ви се хвалите његовим творевинама, ви се хвалите његовим културама и цивилизацијама, ви се хвалите његовим градовима? Шта је све то? Смрт... Смрт све то уништи. Све је то једна воденица смрти.[2] Сав земаљски свет без Господа Христа, немилосрдна воденица смрти, која меље, меље свако људско биће, меље саму земљу, меље небеса, меље сунца и све уништава. То је сав овај свет без Господа Христа.
А Он, чудесни и тајанствени Победник те смрти. Јерусалим данас тако дочекује Њега - зашто? Зашто му Јерусалим приређује такав дочек? Он, Коме су Небеса престо а земља подножје ногама Његовим, Он, ето, улази јашући на магарету, улази у Свети Град Јерусалим[3]. Народ Га сусреће, простире хаљине своје по путу, засипа Га цвећем, гранчицама од финика, од смокава[4]. Шта се то десило? Гле, колико јуче фарисеји и садукеји праве планове како да погубе Исуса. Смета им Исус, смета им Његова доброта, смета им Његова Божанска сила. Треба уклонити Исуса из овога света, не треба нам. А гле, данас народ тај никога не слуша, него кличе: "Осана! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев."[5] Шта се десило?
Десило се, браћо, огромно и невиђено чудо. Народ је присуствовао чуду какво овај свет видео није. Господ је васкрсао Лазара из гроба, позвао га из гроба и устао мртвац, а већ (био) почео да се распада, да смрди[6]. Чули сте у данашњем Светом Еванђељу, народ који беше са Њим и присуствоваше том чуду када позва Лазара из гроб, и васкрсе га из мртвих, тај народ срете Га сада у Јерусалиму засипајући Га цвећем.[7]
Десило се то на један обичан начин. Лазар се разболео. Сестре његове, Марта и Марија, шаљу вест Господу Христу, Који је далеко од Јерусалема, од Витаније, да је болестан онај који му је мио[8]. Каква похвала! Лазар је био изузетно мио Господу Христу. Љубљаше Господ Лазара и сестре његове Марту и Марију[9]. То је био дом у који је он тако често навраћао, дом у коме је сејао небеско семе свога Еванђеља. Јављају Му: Лазар је болестан. Спаситељ прима вест, али не жури. Остаје два дана у месту са пријатељима својим[10]. ...[11] Лазар, наш пријатељ, заспа. А ученици веле: "Господе и Учитељу, ако је заспао, устаће". А тада Господ рече: "Лазар пријатељ наш, умре". Заиста умре, али ће га разбудити Господ и учитељ. Него, вели Спаситељ, хајдемо к њему[12].
И кад су дошли близу Витаније, где је живео Лазар са својим сестрама, Господ застаде. Чуло се да огромна маса света иде за Њим, као што је то увек било. Никада Спаситељ није ишао сам, него за Њим људи са свих страна. Марта, ојађена сестра, потрчала је Спаситељу, пала пред ноге Његове, и завапила: "Господе, да си ти био овде, брат мој не би умро". А Он благо рече: "Брат ће твој устати". Знам, рече Марта, да ће устати о васкрсењу мртвих. Али Господе, то је тако далеко. Спаситељ рече: "Који верује у мене, ако и умре живеће". И ниједан који живи у овоме свету и верује у мене неће умрети, ти никада неће умрети, вавек. Верујеш ли ово ? "Да, Господе! - рече Марта - верујем". Тада Марта позва своју сестру Марију, рече даје Исус дошао и зове је. Марија брзо устаде и пожури за њом, и сви сродници и пријатељи који су били у кући. И кад она дође Господу, паде пред ноге Његове, и рече: "Господе, да си ти био овде брат мој не би умро". И заплака Господ, пише у Светом Еванђељу, ударише сузе Исусу[13].
Гле, смрт је тако страшна, смрт је тако ужасна неман, таква страхота за род људски, за човека, да и Богочовек Христос плаче над бедним човеком, који је роб смрти. Спаситељ упита: "А где сте га сахранили?" Одведоше га до гроба, а Марта похита и рече: "Господе, већ смрди, четири је дана од како смо Га сахранили". Онда јој Он благо рече: "Не рекох ли ти, ако верујеш, видећеш славу Божју?" Тада упери очи к Небу. Господ се помоли Оцу Свом Небеском и рече громким гласом: "Лазаре! изађи напоље!" И устаде мртвац повијен платном, повезан као што су то били обичаји код Јевреја, и као што је и данас обичај, и Господ нареди да га разреше од свих тих покрова. И многи повероваше у Господа видевши ово чудо.[14] Народ који је био и гледао то.
Због тог чуда, браћо, ето Јерусалим се и данас весели и срета Победитеља смрти, Господа Христа. Никад се није видело да мртвац који се распада и смрди, васкрсне. Спаситељ је васкрсао дотле кћер Јаирову. Кад је умрла, Он је ухватио за руку и рекао: ,Девојко, устани!" И устаде девојка[15]. Он је васкрсао сина Наинске удовице, кога су носили да сахране. "Момче, теби говорим, устани!"[16] И устаде момче. Али да васкрсне неког човека који се распада, који већ почиње да смрди, ето, то је невиђено чудо на овој земљи Божијој. Шта нам то чудо казује? Казује нам да је смрт за Господа Христа сан. Сан из кога буди мртво тело, као што мајка буди своје чедо из колевке у којој спава. Смрт је сан. Ето, то је данашња Блага вест, Блага вест великог празника Цвети.
Али, браћо моја, није Господ васкрсао Лазара само зато што је он био његов лични пријатељ. Он га је васкрсао да би све нас уверио да ће нас тако васкрснути из наших гробова. То је и смисао и циљ данашњег чуда и празника. То нам казује данашња дивна песма "Опште васкрсење"[17]. Спаситељ је кроз Лазара, кроз васкрсење његово из мртвих, желео све нас да увери у опште васкрсење, да ћемо сви на дан Страшнога Суда бити позвани да изађемо из својих гробова, да ћемо изаћи и стати пред Лице Његово. Тако је Господ, браћо, смрт, ту највећу муку рода људског, ту најстрашнију страхоту рода људског, претворио у сан, победио смрт и отворио пут роду људском у васкрсење, у победу над смрћу.
Јер, Господ је дошао у овај свет да нас људе научи, да нам објави Еванђеље Своје: да је човек бесмртно биће, да је човек створен за Вечни Живот, да човек није створен да се распада у гробу и сав нестане. Не! Човек је створен да телом и душом живи вечно у Царству Небеском. То је смисао и циљ човековог постојања. Човек је бескрајно важно биће пред Богом. И ти, и ја, и сваки људски створ, створени смо за Живот Вечни, за живот бесмртни у Царству Небеском. Зато је Господ дошао у овај свет да победи смрт, да телу нашем осигура бесмртни живот у Небескоме Царству.
О томе сведочи данашње Еванђеље о Лазару: ,Ја сам Васкрсење и Живот."[18] Хришћанин у овоме свету, шта је? Човек који још овде почиње да живи вечним животом. Ја сам Васкрсење и Живот, који верује у мене никад неће умрети. Верујеш ли ти у то? Сваком хришћанину поставља се то питање: "Верујеш ли у то?" Господ објављује: Ја сам Васкрсење и Живот. Који верује у мене, неће умрети никада. И који живи сада на земљи, а верује у мене, има Живот Вечни. Верујеш ли у то?"
Ако верујеш, ти си прави хришћанин; без тога, знај, ниси хришћанин. Ти си прави хришћанин тиме што верујеш у бесмртни и Вечни Живот свој, сваког људског бића које је око тебе, у Вечни Живот свакога човека. То је, браћо моја, Христова вера, то је Хришћанство, тиме се Христова вера одликује од свих вера овога света. Тиме се Христова наука одликује од свих наука, од свих философија, од свих култура и цивилизација, од свих техника. То што Господ даје човеку бесмртност и Живот Вечни, и васкрсење из мртвих, и победу над смрћу , ето то је оно што Хришћанство чини Хришћанством, то је оно што Господа Христа чини науком[19] за свако људско биће. Без Њега овај свет је смрдљива гробница смрти, огромна смрдљива гробница у којој се распада у смрад свако људско тело. А Он, Благи, Свемилостиви Победитељ смрти, Васкрситељ свих мртвих, ето - то је Истинити Бог наш, то је Он, Господ Христос!
Ти си хришћанин, ето каква блага имаш, каква небеска блага непролазна и вечна! Шта ће учинити смрт хришћанину? Колико смрти има у овоме свету и ниједна му не може наудити, јер је у њему и крај њега и поред њега и око њега једини Победитељ смрти - Господ Христос! Пакле, где ти је победа? Смрти, где је твоје сила?[20] Ђаволе, где су твоје страхоте? Све то Васкрсење Господа Христа уништи, разруши, разори! Нема смрти за хришћанина! Смрт - смрт је сан за сваког правог хришћанина! Шта! Непријатељи наши, непријатељи Христови плаше нас смрћу, гоњењем, мукама! О, ко сте ви?! О, шта сте ви? Смрт, ко је и шта је за нас? То су играчке за нас, то су сенке за нас. Не плашимо се смрти, јер је Господ Победитељ смрти са нама. А ви, ко сте ви? О, мољци смрти, о ви смртни мољци који гоните Господа Христа данас, јуче, сутра до Страшнога Суда! А шта ви нудите роду људскоме изван Христа, какве победе нудите (насупрот) Господу Христу, какве? О, беда до беде, јад до јада, гној до гноја, гроб до гроба. Ето, ко сте ви непријатељи.
Ми хришћани, силни смо, непобедиви вером нашом у Господа Христа! Вера и јесте та наша моћ којом ми побеђујемо све смрти овога света, све ђаволе свих паклова, све непријатеље нашега спасења[21]. Не бојимо се ми људи, не! Не бојимо се ми ни ђавола који туткају све смрти на нас, јер је са нама чудесни Господ Христос, Једини Победитељ смрти.
И данас, ето, ми на данашњи велики Празник славимо шта, славимо - кога? Њега, Победитеља смрти! Славимо тај велики дар, ту велику силу што нам је дао, славимо највећу Благовест рода људског. Благовест да је смрт постала сан, откако је Господ Христос победио смрт васкрснувши Себе из мртвих, а пре тога васкрснувши Лазара. Цвети - ето сваке године ми празнујемо на данашњи велики Свети Празник Њега, Јединог Победитеља смрти, а тиме празнујемо и своју бесмртност и вечност, браћо, празнујемо ту велику радост да је смрт постала сан.
Зато у данашњем Апостолу, Свети Апостол Павле пише хришћанима: "Радујте се, и опет велим радујте се свагда у Господу"[22]. Свети Апостоле, нас гоне, нас муче, нас убијају, на нас туткају безбројне смрти... И опет велим: радујте се! Јер ви, ви хришћани знате и осећате да је за вас смрт постала сан. Шта она може вама учинити? - Ништа, ни у једном од људских светова.
Зато ми хришћани са великом радошћу празнујемо данашњи велики Празник - Цвети. Са цвећем празнујемо Победника смрти, цвећем врлина својих. У дивним данашњим песмама непрекидно брује савети и поуке. Вели се: Ми данас срећемо Господа Христа цвећем наше вере, цвећем наше молитве, заспимо Га цвећем нашег милосрђа, наше смирености, наше кротости, нашег еванђељског живота.
Тако ми хришћани празнујемо велики Свети Празник, празнујемо победу над смрћу, празнујемо нашу вечну радост. Та вечна радост нека буде у душама свих нас, браћо моја и сестре, свих православних хришћана. И нека пређе на све људе свих светова, да се сви радују највећој победи учињеној за човека и у име човека, победи однесеној Јединим Победитељем смрти, Господом Христом. Ту веру чувајмо, ту радост гајимо у својој души, јер са тим човек је вечно биће и бесмртно биће, јачи од свих смрти, јачи од свих ђавола.
Благо човеку, благо хришћанину који ту веру гаји у свом срцу, њоме живи у овоме свету, да са њом изађе из овога света и уђе у онај свет, да и он живи са васкрслим и дивним пријатељем Христовим Лазаром, и његовим светим сестрама Мартом и Маријом.
Нека се и они помоле за нас и за свако људско биће на земљи, да се у сваком људском срцу зацари вера у Јединог Победитеља смрти, Господа Христа, да бисмо и ми кроз сав живот на земљи и кроз сав живот на Небу клицали Господу Победитељу смрти: "Благословен који иде у име Господње, Цар Израиљев[23], Господ Христос." То, то, то, нека буде наш путовођ кроз овај свет! И идући за Победитељем смрти Господом Христом, победићемо сваку смрт коју људи натуткају на нас, победићемо свакога ђавола који кидише на нас, и ући у Царство Небеско да тамо вечно славимо Чудесног и Незаменљивог Господа Исуса, Коме нека је част и слава сада и увек кроз све векове. Амин.

СВЕТИ ЈУСТИН НОВИ (ЋЕЛИЈСКИ) Беседа на Сабор Срба Светитеља (последња недеља у августу) 1973. године у манастиру Ћелије

Душа често заспала у гресима. А око нас, изнад нас бруји благовест Господа Христа: "Хајдете, све је готово"[1].Царство је Небеско сишло на земљу јер је Бог сишао на земљу. Господ Христос је постао човек, и гле Царство Небеско спустило се на земљу.[2] А ви људи, ви спавате мртвим сном греха! "Хајдете, све је готово"...

Спаситељ зове сваког човека кроз данашње Свето Еванђеље, и мене и тебе, брате и сестро. Шта је то готово, Господе, шта си то нама спремио, шта си то донео нама када си као Бог сишао на земљу и постао смерни човек? - Вечну Истину, Вечну Правду, Вечни Живот, донео сам вама људима на земљи. Ето ради тога сам дошао, то и јесте Царство Небеско, то и јесте Царство Божје, добити Живот Вечни, победити смрт, победити грех, победити ђавола, ето ради тога сам ја дошао у овај свет.

А људи, шта раде људи? Господ зове на Велику гозбу, на највећу Гозбу, зове у Царство Небеско, а Спаситељ са тугом вели у својој данашњој причи: Али званице не хтеше доћи! Онај отиде у поље своје, онај отиде трговини својој[3].Људи се загњурили у земаљске послове, људи се загњурили у земљу, у њиве своје, у кал свој, не дижу очи своје к Небу и не виде да је Бог дошао у овај свет да им да Царство Небеско, да им да Вечни Живот, да им да Вечну Правду, да им да Вечну Истину. Један "оде у поље своје, други трговини својој". Али, то није све. Људи, како се одазивају Господу који их зове у Царство Небеско? Бог им шаље, поред Себе, још многе слуге Своје, шаље Светитеље Своје, шаље Апостоле, Мученике, Чудотворце да позивају људе у Царство Небеско, и сваки од њих вели: "Хајдете, све је готово".

Човече, што стојиш, што спаваш у блату тела свог? Отвори очи душе своје. Бог је дошао у овај свет ради тебе. Хајде, хајде у Царство Небеско, хајде у Живот Вечни. Хајде, победи смрт што је у теби. Сваки грех који је у теби, то је смрт твоја. Победи то, због тога је дошао Господ и даје ти силе. Победивши грех ти побеђујеш ђавола, јер грех и јесте сила ђавоља, сила којом ђаво саблажњава човека и везује га и окива. А шта урадише људи са тим синовима Божјим? "Они их изружише, вели Спаситељ, а неке побише"[4]. Тако раде људи са Праведницима Божјим.

Гле, данас ми славимо Српске Светитеље, сведоке овог Светог Еванђеља Христовог. Дивни Светитељи наши, од Светога Саве до данашњега дана, сви се они одазваше позиву Господа Христа: "Хајдете, Царство Небеско је Готово,дошло је, уђите у њега". И дивни Светитељи Српски уђоше у њега да би и нас, све Србе, повели у то чудесно, у то беспрекидно славље Господње. И сви наши Светитељи сведоче да да је заиста Господ дошао у овај свет, дошао је да човека васкрсне из свих његових грехова, васкрсне из свих његових смрти. Јер сваки грех је мала смрт, сваки грех је мали гроб. У свима њима душа наша мртвује, а Господ је дошао да нас васкрсне из мртвих. Светитељи Српски, васкрсавајући себе из свих својих грехова, побеђујући све грехе и све страсти, очистили су себе и служили Господу и стекли Живот Вечни још на земљи, стекли Истину Вечну, Правду Вечну и то дали Српскоме роду, отворили Царство Небеско за Српски род и народ. Сетите се Светога Кнеза, великога Цара Лазара на Косову. Шта је урадио? Он се определио за Царство Небеско и цео народ са њим, сав Српски народ, причестивши се, испунивши себе Господом Христом, пошао је на велику голготску жртву косовску, и положио живот свој за Небеско Царство, за Истину Вечну, за Правду Вечну, за Живот Вечни. То су нам дали наши велики Свети цареви и краљеви. Одазвали се Господу Христу.

А ми Срби данашњи, шта ми данас радимо? Ми поступамо ко оне рђаве слуге Божје. Ми прогонимо из душа својих и са земље своје Светитеље своје. Ко се данас држи Светога Саве, ко се данас држи Светитеља Српских, ко иде за њима, ко служи њима од Срба, несрећних Срба?

Гле, и ово је њихова задужбина, Светог краља Драгутина и све српске велике обитељи, сви велики манастири су нам од тих великих Светитеља Божјих остали. Ради чега? Да ми у њима, вођени Српским Светитељима, и сами стекнемо Царство Небеско, јер Црква Божја на земљи јесте Царство Небеско. А ми, шта радимо? "Онај оде у поље своје, онај трговини својој". Зашто су свете задужбине светих царева и краљева прављене? Шта се дешава? Они, они одбацују Господа Христа, они одлазе у поља своја, у трговине своје, да зараде! Нико не мисли на душу, мало ко мисли на душу. Амови притисли душу. А сутра, када смрт закуца на капију срца мог и твог, шта ће бити са нама, куда ћемо? Одбацили смо на земљи Царство Небеско. Наш пут, страшан и широк пут, јесте пут у пакао.

"Све је готово", Господ непрекидно гласи кроз Своје Светитеље Српске, позива сваког Србина и сав Српски род у Царство Небеско, а колико се њих одрекло Господа Христа, колико?

Нека се Благи Господ преко Светитеља Српских смилује на нас несрећне савремене Србе, нека нас подигне из наших гробова да се сетимо Бога, да се сетимо душе своје, да се сетимо да смо бесмртни и вечни, да нам ваља изићи из овог света душом и ићи у онај свет пред лице Господње.

Исповедити све, сав живот свој. Тешко нама, тешко нама ако смо се на земљи одрицали Господа Христа, ако нисмо служили - а нисмо Му служили - Господа Христа; ако нисмо бринули о својој души, о души своје деце, својих ближњих, својих пријатеља. Шта нам остаје?

Кад је Господ био са слугама, са људима који су дошли на гозбу, они су били обучени, како се вели, "у свадбено рухо"[5], у свечано рухо они су били обучени. Шта то значи? То значи да сваки од нас кад се крсти добија целог Господа Христа, добија свечано вечно рухо, божанско рухо добија на себе. Обукао се у сјај и величанство Божје[6]. Али после, у животу, он одбаци ту велику благодат Божју, велики дар Божји, ода се гресима и страстима и подере ту свечану одећу, поцепа је и она је престала да буде свадбена одећа, престала да буде одећа Небеског Царства, и он сав у ритама грехова и страсти. И - Цар долази, Цар Царства Небеског, и гледа: Јеси ли дошао необучен[7]: Јеси ли држао Вечну Истину и Правду у свету и на земљи? Гле, на теби је подерана одећа Светога Крштења, ти ниси служио Господу, само си по имену био хришћанин. "Узмите овога слугу", који је дошао тако необучен на ову велику Небеску гозбу, и ружи је и срамоти је и прља је, "и баците Га у таму најкрајњу, онда ће бити плач и шкргут зуба"[8]. Гле, слуга није протествовао, није ништа рекао на ту реч Цареву, јер је беспомоћан и осећа да је Цар у праву.

Тако и ми, браћо, ако на овој земљи одбацујемо Истину Божју, Истину Христову, Његове заповести, ако одбацујемо молитву, пост, ако се не држимо љубави према ближњима, ако нисмо милостиви, не сећамо се сиротиње, тешко нама! Протерали смо благодат Крштења Светога. Кад изађе душа из тела и крене у небески свет и дође пред лице Божје, очекују нас страшне речи: "Узмите овог лењог слугу и баците у таму најкрајњу, тамо ће бити плач и шкргут зуба", јер се на земљи није сетио Правде моје и Вечности моје, није се сетио Истине моје, она му ни овде није потребна. Водите га у царство коме је он служио, царство сласти греховних и страсти.

Нека би Благи Господ, преко Српских Светитеља покајао Српски народ, у целини га покајао да нађе свој пут у Царство Небеско. А наћи ће га идући за свим својим Светитељима, ако слуша њихове наредбе, њихове зановести, јер за све њих, браћо моја, важила је једна велика и Света Истина: Свето Еванђеље Христово. Они су живели по једноме правилу: све за Христа, Христа ни за шта! И ми, ако хоћемо да будемо достојни Срби, достојни потомци тако славних и вечних Срба, онда да одбацимо у себи сваки грех, да пригрлимо Еванђеље Господа Христа и спасавамо себе од свакога греха, вођени и руковођени дивним Светитељима Српским, на челу са Светим Савом. Амин.

СВЕТИ ЈУСТИН НОВИ (ЋЕЛИЈСКИ) Беседа 4. на Благовести и Цвети[1] 1974. године у манастиру Ћелије

Ево два празника: Благовести и Цвети, који нам објашњавају ко смо и шта смо. И који објашњавају исто тако шта је човек, ко је човек, и ради чега је човек у |овоме свету. Господ је дошао у овај свет, ради чега? Не ради ситница, него је дошао ради тога да смрт претвори у сан. Схватите то добро. И данашњи Празник Цвети, казују нам да је Господ заиста претворио смрт у сан. У сан из кога Он буди свакога човека као иза сна.
Шта је то? Каква је то сила дошла у овај свет? Дошао је сам Бог, - то је једини одговор. Јер данас чусмо из Светог Еванђеља, где се вели да и Лазар, кога Он васкрсе из мртвих, беше за трпезом, јер и народ се скупио да види њега кога је Господ васкрсао из мртвих као из сна[2]. Јер кад су јавили да је Лазар болестан и да је већ умро, Спаситељ вели Ученицима Својим: Пријатељ наш Лазар заспа, него идем, да га пробудим. - А ученици се питаху у чуду: Ако је заспао, пробудиће се. Сваки се човек кад заспи у сан, разбуди из сна. - Тада им Господ рече: Не, Лазар, пријатељ наш, умре. - Шта од тога чекати? Људи пред смрћу немоћни су као комарци, као стенице. Чиме се хвалите ви људи? Имањем, науком, философијом, културом? Све је ђубре. Ти и ја - робови смрти! Сваки човек - роб страха, роб смрти. Може ли се са радошћу бити човек у овоме свету? Не! Човек који озбиљно схвати себе, када озбиљно погледа у смрт, као последњу станицу свога живота, њему нема радости у овоме свету, нема њему уживања у овоме свету. Сва су уживања лаж, ако је смрт последња станица и твоја и моја у овоме свету.
Гле, Спаситељ је заиста дошао и сестре Лазареве предупређују Га и веле: Већ смрди, Господе: Немој да идеш на његов гроб. - А Спаситељ рече: Не рекох ли вам: Ако верујете, све је могуће ономе који верује. Ја сам васкрсење и живот, који верује мене ако и умре живеће[3]. - И дођоше на гроб. Сестра тужна понавља: Господе, већ смрди. Зашто тражиш да се отвори гробница? - Ипак, наређење би извршено, гробница се отвори, и Спаситељ узвикну: Лазаре, изађи напоље! - И изиђе мртвац, обавијен платном по телу. И тај Лазар, који је четири дана био у гробу, четири дана био на ономе свету, врати се поново у своје тело. Ради чега? Да докаже заиста, по сили и моћи Господа Христа, да је смрт сан за Господа. И он је дошао да муку смрти, ужас смрти уклони од нас људи, и спасе нас од смрти. То, ту победу нико није могао дати нама људима. Нико не би могао дати нама људима. Нико не би могао дати ни данас. О, колико је данас спасилаца света, широм свих пет континената; ко све не предлаже себе за спасиоца света? Ко све не обећава рај на земљи, а створили су пакао!
Чули сте у Светом Еванђељу како непријатељи Господа Христа хоће не само Њега да убију, него и Лазара, који је сведок васкрсења[4]. Народ виде, чуди се, и говори: Гле, ми смо сведоци. Јуче, Он га изведе из гроба, и васкрсе човек. - Шта је то? Хоће и Лазара да убију, сведока да убију. А то се непрекидно дешава у Цркви Христовој ево две хиљаде година: непријатељи Крста, непријатељи Христа Господа, труде се да све Његове сведоке уклоне из света, све Лазаре, да не сведоче. Али, где ћете ви уклонити сведочанства Светог Василија Острошког, Светог Прохора Пчињског, Светог Стефана Дечанског, Наума Охридског? Гле, непрекидно се тамо дешавају еванђелска чуда, сведочанства о сили Васкрслог Господа Христа, о сили која смрт претвара у сан, која болест претвара у здравље.
Да, Господ је Васкрсењем Својим отворио пут свима нама људима у васкрсење из смрти, у победу над смрћу. Зато данас и певамо славни и преславни тропар "Опште васкрсење", то јест да је Господ пре Свога страдања показао да ће сви људи васкрснути из мртвих, онда када Он буде васкрсао и осигурао васкрсење сваком људском бићу. Да, то и јесте једина сила која привлачи Господу Христу. Без Христа, људи, никоме од нас ни имање, ни наука, ни философија, ни култура не помаже; све је то пролазно. А шта Он нуди теби и мени? Вечни Живот, Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, то што нико не може нудити. То Он нуди Црквом кроз векове, и зато је она неуништива. Не што је неки архимандрит Јустин брани, или толики свештеници, него што је Црква Христова сам Господ Христос; што Њега, Бесмртног Бога, нико не може убити, нико не може ранити. А нас - сведоке Његове, нека шаљу у стотине смрти, све је то за нас сан, сан, сан, из кога Господ буди кад хоће. Зато се ми не бојимо смрти. Зато ми у смрт идемо као у победу. Свети Григорије Ниски вели: Ви, наши непријатељи, чиме нам претите? Смрћу? Но знајте, наша је победа смрт за Господа Христа. Када умиремо, ми побеђујемо. Умирући за Њега, ми побеђујемо све вас; и не бојимо се: пред нама је отворено Царство Небеско, пред нама је отворен Вечни Живот, Вечна Истина, Вечна Правда. Шта ће ми учинити људи?
Да, данашња Благовест се заиста остварила: Бог је постао Човек да човека испуни Богом и свим оним што је Божанско. Тако се вели у једној дивној црквеној песми: "Бог постаде човек, да би човек постао Бог"[5]. То јест, Господ је дошао у овај свет као Истинити Бог и живео у овоме свету тридесет три и по године да нам покаже какав је, не заборавимо, једини савршени и безгрешни Човек. Какав је Његов живот, ето такав треба да буде живот свакога хришћанина, сваког следбеника Његовог. То јест, да се трудимо и мучимо да идемо Његовим стопама и да живимо Његовим животом.
Да, данашња Блага вест, изречена од Светог Архангела Гаврила Пресветој Богомајци: да ће родити Сина, од Духа Светога зачети Га, и да ће Он спасти људе од греха[6] - људе од греха, то значи од смрти. Јер, ко је увео смрт у овај свет? - Грех, грех. Човек, нажалост, има ту срамну улогу у овоме животу да је увео у овај свет и грех, и смрт, и ђавола. Нису то ни тигрови, ни лисице урадили, то је човек урадио. И зато је човек стидно створење пред свима животињама и биљкама и пред свима птицама; да се стиди човек и да моли опроштај од сваке птице што је он увео смрт у овај свет, смрт увео и у птице, и у животиње, и у биље. Све трули и умире, докле? До васкрсења мртвих. Када Господ буде судио свету и место старе земље дао Нову Земљу, када ће све бити бесмртно на њој[7]. То ми не можемо нити умемо да замислимо, али то је Блага вест Господа Христа.
Ми хришћани, ми сматрамо не само смрт за сан, него и грех сматрамо за сан. Нема греха, ни најстрашнијег, ни најужаснијег који хришћанин вером у Господа Христа не може да истера из себе, да ослободи себе њега. Исто тако, Господ Свемоћни даровао нам је Собом и у Цркви Својој још то да је и ђаво постао сан. Тако пробојна а ништавна личност постаје сан! Тако да ми силом Господа Христа побеђујемо ђавола на свима положајима, и ми се Господом Христом наоружавамо, како вели Свети Апостол Павле, у свеоружје Божије[8]. Свеоружје Божије! И побеђујемо ђавола на свима бојиштима. А то наше оружје, шта је? Вера у Господа Христа, Који се оваплотио, Бог постао човек, живео на земљи, Својим Васкрсењем, Својим Страдањем, Својим Преображењем, Својим Вазнесењем, спасао људе од греха, смрти и ђавола. Тојест, предложио им спасење. Никоме Спаситељ не намеће спасење, никога не приморава да иде за Њим: "Ако ко хоће да иде за мном, нека иде", вели Спаситељ[9].
Тако ми хришћани имамо у себи и око себе у Цркви Божијој безброј сведока који јасно и непрекидно и неућутно сведоче: да је Господ Христос, основавши Цркву, давши нам Свете Тајне и свете врлине, преобразио грех у сан, смрт у сан, ђавола у сан, и да ми Њиме побеђујемо све те до сада и до некада страшне силе, које су побеђивале сав свет.
Тако данашње две Благовести: благовести светог Празника Благовести и благовести Цвети, казују нам сву тајну нашег људског живота, и сав циљ нашег живота: ради чега смо и ради чега треба да живимо? Ради Вечнога Живота, ради победе над смрћу, да осигурамо себи Вечни Живот. Чиме? Живећи по Вечној Истини Христовог Еванђеља. Чиме још? Љубављу еванђелском. Чиме још? Милосрђем, смиреношћу, кротошћу, благошћу и свима светим врлинама. Свака од светих врлина је оружје Божије која се даје и теби и мени да победимо оно што је најстрашније, оно што нам одузима Живот Вечни, што нам одузима Истину Вечну и Правду Вечну. Зато се ми хришћани до последњег даха свог боримо за душе своје. Ми хришћани сматрамо и верујемо речи Спаситеља, који је рекао: "Каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди"?[10]
Каква је корист што Европа, Америка и сви континенти јуре да освоје свет, васиону, Месец, Марс, звезде? А знате, браћо, оно што ми називамо Млечни пут, како баш ти научници тврде, да има око двеста милијарди таквих система сунчаних. Каква је корист човеку ако сав свет придобије, а души својој науди? Души својој нашкоди? - Да, ми хоћемо да то освојимо. Од кога освајате Месец? Од кога освајате звезде? Од Господа, Који их је расејао као цвеће по бескрајном пространству. Како је бедан европски човек, када јуриша на небо као на непријатеља.
Али, ми хришћани животом својим носимо Благовест Христову кроз овај свет. Благовест: да је Бог постао Човек и остао у нашем свету, остао у Цркви Својој, и даје нам сва средства да победимо све што је против човека, све што је против нас, а то је грех, смрт и ђаво. Силу победе над тим даје нам Васкрсли Господ Христос, Чијем Васкрсењу ми хитамо и Њиме се хвалимо. Зато ми, када и хиљаде смрти јуришају на нас, понављамо са Апостолом Павлом његов савет и његову поруку хришћанима: "Радујте се у Господу, и опет велим радујте се"![11] - Ко је више препатио и претрпео од Апостола Павла? А гле, стална радост носи га кроз овај свет. То је вера у Господа Христа. То је сила те вере. То сведочанство свих Светитеља, на првом месту Пресвете Богомајке, Која нам је Господа родила.
Гле, родивши Господа Христа, Она је осигурала спасење свима нама. Зато је Празник Благовести Њен празник, јер да није било Ње, не би ни Господ дошао у овај свет. Једина Пречиста, једина Свебезгрешна, једина Свесавршена у роду људском, Пресвета Богомајка, Она нас води, Она руководи, Она је све и сва за нас хришћане. На челу свих Светитеља, који ето у Цркви Христовој и кроз Цркву Христову сваки дан, сваку ноћ, помажу свима нама на трновитом путу кроз овај свет, на крстоносном путу ка Царству Небеском, тамо где Она са свима Светитељима слави чудесног Сина Свог, Кога нам је родила, по бескрајној милости Својој и свечистоти Својој.
Нека би Она поводом данашњег Празника примила све наше молитве, све наше уздахе, све наше видљиве и невидљиве сузе, да помаже сваком људском бићу, да помаже сваком невернику и беспутнику, еда нађе свој пут кроз овај свет, и да се освести, да дође себи од лудила, да схвати да је он једино онда човек када верује у Господа Христа и живи Његовом Вечном Истином, Вечном Правдом, Вечном Љубављу. Нека би нас Он, молитвама Пресвете Богомајке и свих Светих, водио из немоћи у моћ, из смрти у бесмртност, из кратковременог у вечни живот. Амин.

ЦРКВЕНО СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК

Архимандрит Рафаил Карелин:
Црквени језик ближи је унутрашњем логосу, језику духа, језику религиозне интуиције и молитвених созерцанија, него савремени језици. То није језик разума, него језик срца, непосредног проникновења, језик напрегнуте духовне енергије и посебне динамике. Древни језици изазивају у човековој души нешто као "присећање" о изгубљеној људској способности непосредног унутрашњег преноса својих мисли, пријема садржаја друге душе и озарења од Бога.
*
Пажљиво прочитајмо наглас псалме на новом и на древном језику. Какву ћемо разлику видети у свом унутрашњем стању? Нови језик подобан је води која може утолити жеђ, но оставити душу хладном, а древни језик је вино које весели и радује срце човека.
*
Древни језици су ближи унутрашњем логосу, због тога дубље делују на људско срце. Нови језици имају центрипетални смер – од срца ка разуму, због тога молитва на новом језику без обзира на привидну семантичку јасност оставља срце сувим и незадовољеним.
*
Древни језик је за нас драгоцен као ток традиције у којем се налазимо, као језик на којем су говорили светитељи, као језик тананијих духовних вибрација. Древни језик по својој динамици и богатству глаголских облика боље изражава човекова молитвена осећања и доживљаје...


Цитат:
А. М. Камчатнов:
• Словенски (славјанский) језик садржи у себи спасавајућу и осветитељну силу ...
• Словенски (славјанский) језик садржи у себи науку живота угодног Богу и уметност светости ...
• Словенски (славјанский) језик је језик разговора с Богом и зато вољен Њим ...
• Словенски (славјанский) језик је језик премудрости Божје и зато превазилази и латински и грчки. „У покварену душу, — рече Премудри, — не може да уђе мудрост; као што данас покварена, латинска душа, заслепљена и презасићена поганским славољубљем и гордошћу страда; која Божју премудрост и духовни разум, смирење, једноставност и доброту никако не може да поднесе" ...
• Словенски (славјанский) језик је омрзнут ђаволом ...
• Словенски (славјанский) језик не воле они којима владају нечисте силе…

Молитва Господња

Отче наш, иже јеси на небесјех,
да свјатитсја имја Твоје,
да придет царствије Твоје,
да будет воља Твоја,
јако на небеси и на земљи.
Хљеб наш насушчниj дажд нам днес,
и остави нам долги нашја,
јакоже и ми остављајем должником нашим,
и не вo веди нас во искушеније
но избави нас од лукаваго.

Богородице Дјево

Богородице Дјево,
радујсја благодатнаја Марије,
Господ с Тобоју.
Благословена Ти в женах
и благословен плод чрева твојего,
јако Спаса родила јеси
 душ нашим

Вјерују

Вјерују,
во Јединаго Бога Оца, Вседержитеља, Творца Небу и Земљи,
видимим же всјем и невидимим.
И во Јединаго Господа Исуса Христа,
Сина Божија, Јединороднога,
иже от Оца рожденаго прежде всјех вјек:
Свјета от Свјета, Бога Истинита от Бога Истинита,
рождена, не сотворена, Јединосушчна Отцу, Имже всја биша.
Нас ради человјек, и нашего ради спасенија сшедшаго с Небес,
и воплотившагосја от Духа Свјата, и Марији Дјеви и вочеловјечшасја.
Распјатаго же за ни при Понтијстјем Пилатје,
и страдавша и погребена.
И воскрешаго в третиј ден, по писанијем.
И возшедшаго на Небеса, и сједјашча одеснују Оца.
И паки грјадушчаго со славоју судити живим и мертвим,
Јегоже Царствију не будет конца.
И в Духа Свјатаго, Господа Животворјашчаго,
Иже от Оца исходјашчаго,
Иже со Оцем и Сином споклањајема и славима,
глаголавшаго пророки.
Во једину свјатују соборнују и апостолскују Церков.
Исповједују једино крешчаније,
во остављеније грјехов.
Чају воскресенија мертвих.
И жизни будушчаго Вјека.
Амин.

Блажен човек који не одлази на савет нечастивих, алилуја;
И пут нечастивих пропашће, алилуја;
Служите Господу са страхом и радујте Му се са трепетом, алилуја;
Блажени сви који се уздају у Њега, алилуја;
Васкрсни, Господе, спаси ме, Боже мој, алилуја;
И на народу Твоме је благослов Твој, алилуја;
Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, алилуја,
И сада и увек и у векове векова. Амин.
Алилуја, алилуја, алилуја, слава Теби, Боже. (трипут)

Слава тебје, боже наш, слава тебје. Царју небесни, утешителју,душе истини, иже вездје сиј и всја исполнјајај, сокровишче благих и жизни подателју, приди и вселисја в ни,иочисти ни от всјакија скверни, и спаси,блаже,души нашја. Свјатиј боже,свјатиј крепки,свјати бесмертниј помилуј нас(три пута) Слава Отцу,и Сину,и свјатому Духу, и нинје и присно, и во вјеки вјеков.АМИН Пресвјатаја тројице ,помилуј нас:господи, очисти грјехи нашја:владико ,прости беззаконија нашја:свјатиј, посјети и исцјели немошчи нашја ,имене твојего ради. Господи помилуј(три пута) Слава Отцу, и Сину ,и свјатому Духи ,нинје и присно, и во вјеки вјеков.АМИН Отче наш ,иже јеси на небесјех ,да  свјатисја имја твое: да придјет, царствије твое :да будет волја твоја, јако на небеси и на землји.Хлјеб наш насушчниј дажд нам днес: и остави нам долги нашја , јакоже и ми оставлјајем должником нашим: и не во веди нас во искушеније, но избави нас от лукаваго.                                                               АМИН