СТАРАЦ САВА ПСКОВО-ПЕЧЕРСКИ
Сва тела природе теже ка центру земље, а све душе човечије јестествено (природно) стреме ка свом духовном Центру или Првообразу - Богу. Али грех је изопачио тај природни правац.
У срцу човека дешава се час његово приближавање Богу, час удаљавање од Бога, и истовремено са тим - час спокојство и радост, час смућеност, страх, тескоба, час живот, час смрт духовна.
Приближавање Богу не бива без жалости. Задатак нашег живота је сједињење са Богом, али грех то сасвим спречава. Зато избегавај грех и приноси Богу чистосрдачно кајање за учињено зло - покајање.
По учењу Православне Цркве, покајање је повратак крштења, друга благодат, очишћење савести, обећање Богу новога живота, помирење са Богом посредством добрих дела, супротних грехопадима.
Али ко не зна како је грешнику тешко да се обрати од њему омиљеног пута греха на пут врлине, без нарочите благодати Божије. Како дубоко грех пушта своје корење у срце грешника, и у сво биће његово, како он даје грешнику свој вид којим ствари види сасвим друкчије. Зато ми видимо да грешници и не помишљају на своје обраћење, и не сматрају себе великим грешницима, јер им самољубље и гордост ослепљују очи, а ако и оцене да су велики грешници, онда се предају очајању.
При искреном покајању, безакоња како долазе тако и одлазе. Маштање и јесте маштање. Схвати да је оно маштање, бесмислица, безумље. Постави за циљ да се од сада владаш исправно, и Бог ће те очистити преко Свога служитеља Тајинстава.
Најближе од свих за Христом следе апостоли, девственици и жена - грешница, која је стала да умива ноге Његове сузама, као што о томе говори свети Златоусти: "Пре је жена била блудница, а сада је она девица, сестра Христова, невеста Слова (Речи)". Нека се радују свети, јер и грешници се убрајају у њих. Нека се радују покајани грешници, јер и њима се нађе место међу светима.
Грешник који се каје свагда може да се спаси неисказаним милосрђем Божијим. Приморавај себе на добро, и биће ти добро.
Није добро када грешиш, а не журиш да се исправиш. Не дај Боже да огрезнеш у гресима толико да више не можеш да скинеш са себе терет грехова. Не одлажи покајање и исправљање свога живота за сутра, јер томе сутра неће бити краја.
Страшна је истина: непокајани грешници после смрти губе сваку могућност да се промене на боље, што значи да остају стално и неопозиво изложени вечним мукама.
О онима који неће да прибегну спасоносном тајинству покајања, чујмо страшну изреку Божију: " Ако се не покајете, сви ћете тако изгинути" (Лк. 13, 3). Али ни сви који прилазе тајинству не очишћују се, јер се не придржавају правила која су неопходна за истинско покајање.
Почетак покајања је увиђање грехова својих, скрушеност због њих: "Када, одвративши се од пута безакоња, уздахнеш, тада ћеш се спасти".
Неки, из незнања или не марећи за дело свога спасења, сматрају да је тајинство покајања једино у самој исповести. Они мисле да се усменим исповедањем грехова духовном оцу потпуно очишћују од њих. Али њихова нада је узалудна, јер такво покајање Господ не очекује од нас. Он хоће да ми, осетивши сву тежину својих грехова, због њих одболујемо (одстрадамо), умијемо их сузама срдачне скрушености и дамо у срцу своме чврсто обећање да ћемо исправити свој живот. Само тада је наше покајање право, делотворно и Богу угодно.
Као примери таквог покајања служе нам: блудни син, цариник, Марија Египћанка, апостол Павле, свештеномученик Кипријан и други. Са дубоким жаљењем треба рећи да већина садашњих хришћана не приноси потребно и одговарајуће покајање, а због тога се и не исправља живот њихов, грех господари њима, страсти су неукроћене у њима и они, неочишћени од тих унутрашњих рана, не остављају своје греховне навике, не доносе плодове достојне покајања.
Исповедање грехова треба да буде чистосрдачно, без и најмањег прећуткивања или оправдавања себе, а ко нешто прикрије па исповести, тај прима на своју душу изузетан двоструки грех.
Ако, имајући потребу за лекарем својих немоћи, прикриваш болест, онда се нећеш спасити од неизлечивог распадања.
Не треба да се стидимо да духовном оцу откривамо своје грехе, макар они били и веома велики. Ваља стално жалити због својих грехова, свагда их имати пред својим очима, no ономе што је Псалмопојац рекао: "Грех је мој стално преда мном" (Пс. 50,5).
Постоје две немоћи, или две врсте болести које су узроци непокајаности, и неостављања својих грехова. Прва болест је потпуно очајање за своје спасење, а друга је претерано уздање у милосрђе Божије.
Очајање је у томе што се човек, свестан мноштва својих грехова, више не нада да добије за њих опроштај од Бога, већ још дубље тоне у бездан грехова. А зли дуси то користе и доводе грешника до потпуне пропасти. Пре нашега пада демони нам представљају Бога човекољубивим, а после пада, неумољивим. Не веруј лажцу, не губи наду на милосрђе Божије, имај на уму пророчку реч: "Немој ми се радовати, непријатељице моја, ако падох, устаћу, ако седим у мраку, Господ ће ми бити видело" (Мих.7,8).
Нема неопростивог греха, осим непокајаног греха. Јуди издајнику било би опроштено да се покајао.
Ништа није равно Божијем милосрђу, ништа га не превазилази. Стога, ко очајава, тај је самоубица.
Бог не допушта да сасвим падне онај ко искрено Њему приступа, него видећи његову немоћ, садејствује и помаже видиво и скривено, пружајући му свише руку помоћи.
Али немојмо користити на зло, ради повлађивања својим гресима, бескрајно милосрђе Божије према грешнику. Бог је толико милосрдан, колико је и правосудан, и зато је свима и свакоме неопходно истинско покајање. Онима који се не кају Он не опрашта. Треба се кајати одмах по сагрешењу, јер се рана лако исцељује док је још свежа. Запуштене са великом се муком лече.
Ако желимо да добијемо опроштај, онда и сами треба да опраштамо: "ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески" (Мт. 6,14).
Греси који нису очишћени покајањем тамне су мрље на души и умивају се само сузама срдачног покајања. Знак остављања пређашњих грехова не само да је њихово избегавање на самом делу него и непрекидно супротстављање жељи за њима, повезано са страхом да се опет не падне под власт греха и сатане потпуна мржња према гресима. Ми треба непрестано да имамо на уму своје грехе, да бисмо се самим тим устручавали да их поновимо, али не треба се подсећати на њихове појединости, јер то није корисно, већ треба памтити само то - да смо ми велики грешници пред Богом. Да бисмо добили опроштај грехова треба да се молимо не два или три дана, треба да изазовемо промену целокупног живота, и, оставивши порок, да постојано чинимо добра дела.
Покајање је рат са грехом. Да би сачувао себе од грехова после покајања, старај се, нарочито у прво време, док још ниси ојачао наравствено (морално), да избегаваш сусрет са грехом, да се удаљаваш од оних лица и таквих места, која ти могу дати згодну прилику да сагрешиш.
Како можемо да се надамо да ће нам Бог опростити грехе, ако ми не окајемо зло које је произашло из наших грехова? Зашто да нама Бог опрости наше неправде, ако ћемо се ми и даље користити оним што смо стекли неправдом? Зашто да Бог заборави увреде које смо учинили ближњима, ако они које смо увредили и даље буду трпели од нас? Зашто да Бог буде милостив нама, ако од наше окрутности и даље буду страдали други?
Боље је добити од свештеника епитимију за тешки грех, него очекивати Божију поучну казну.
Телесни греси најбоље се очишћују постом и смирењем.
Немој се чудити што свакодневно грешиш. Тек што си се покајао, а одмах си опет сагрешио. Устај на молитву и говори: "Господе, пао сам, помози ми. Ако Ти не помогнеш, коначно ћу пропасти. Каквим год знаш судовима спаси ме, изгубљен сам!"
Ако сваки дан падаш у грех и сместа се кајеш, ако настојиш да савладаш греховне страсти, онда ће ти Господ, због твог срдачног произвољења (добре воље) помоћи и бићеш победник над ђаволом. Ако си данас украо један новчић, затим два новчића, потом три новчића, и дођеш до сребреника, ни тада не клони духом. Започни увек изнова дело покајања како би савладао грех, и сигурно ћеш се наћи као победник.
Не клоните духом, макар и безброј пута сагрешили, одмах се смирено кајте пред Господом и стремите ка Господу, са срцем скрушеним због грехова и плачите, и ридајте, умољавајте Господа како бисте одолели греховним страстима. И Господ ће, због вашег смирења, добре воље и ревности, победити греховне страсти и спасти вас.
Умивши сузама покајања душу своју, убеливши од Бога нам дану брачну одежду, са страхом Божијим, дубоким смирењем и љубављу приступимо Источнику Живота, Трпези Бесмртности да причасници Вечнога Живота будемо, нека нам не буде на суд или на осуду Причешћивање Светим Христовим Тајнама, већ на отпуштење грехова и на живот вечни.
Покајање, постигавши отпуштење свих грехова, низводи на душу човека Пресвети Дух Божији и у Њему даје верујућем залог вечног спасења у Христу Исусу.Амин
