Свети Јован Кронштатски о покајању и исповијести

Браћо и сестре који постите! Побојмо се окамењеног неосјећања гријехова наших. Побојмо се гордости своје срдачне која говори: мени није потребан опроштај гријехова, ја нисам крив, нисам грешан; или, моји су гријси лаки, људски (као да треба да буду демонски); или, није ми лоше да живим у гријеховима мојим. То је сатанска гордост, и сам сатана у нашем срцу упорно понавља те исте ријечи. Осјетимо дубоко, дубоко, свим срцем сва безакоња своја, уздишимо због њих из дубине душе, пролијмо због њих сузе скрушености и умилостивићемо разгњевљеног Владику. Немојмо себе нимало оправдавати, као фарисеји, лицемјери, јер се, речено је, неће оправдати пред Богом нико жив (Пс.142,2), већ само искреним покајањем због гријехова можемо умилостивити Бога. Оставимо равнодушност и хладноћу, пламтећим духом служимо Господу.

У свом садашњем стању, човјек је у потпуности прожет гордошћу, лукавством, маловјерјем, сумњом, безвјерјем, непослушношћу, лакомисленошћу, злобом, развратом, завишћу, користољубљем, тврдичлуком, лењошћу а понекад и малодушношћу, чамотињом, лоповлуком, лажима, хулом. Какав велики труд очекује сваког човјека – хришћанина – да се очисти од нечистоте и трулежи страсти!

Покајање мора бити искрено и потпуно слободно, а никако изнуђено временом, обичајем или од стране онога који исповиједа. Кајати се – значи осјећати у срцу лаж, безумље и кривицу својих гријехова, значи постати свјестан да смо њима ражалостили Створитеља, Господа, Оца и Доброчинитеља, бескрајно светог и Онога који се бескрајно гнуша гријеха – то значи свом душом пожељети њихово поправљање и искупљење.

Гријех одваја од Бога, који је наш вјечни живот. Кроз честу исповијест гријех губи своју моћ, заводљивост и пријатност. Кад би се људи често и искрено кајали, брзо би се истопиле њихове страсти, а њихови гријеси изгубили своју снагу. Треба бити строг према себи, нештедимице себе осуђивати, енергично се борити против својих похота и лоших навика, и свом снагом тежити ка своме преобраћењу кроз искрено покајање, уздржљивост, дјела љубави, а прије свега кроз молитву срца. Осјећати дубок бол због гријеха јесте Божији дар. То је пуно покајање, самоосуђивање са чврстом намјером да се остави дотадашњи огреховљени живот, да се постане нови човјек, да се измири са Богом и сопственом савјешћу. То је, такође, и чврсто повјерење у Божије свепраштајућу доброту. Само онај ко се свјесно и искрено каје добија опроштај. Непокајанима, пак, слиједи пропаст.

Посланица о покајању

Посланица о покајању неком брату, хришћанину, где се показује шта је потребно да чини онај, који се након што је пао у грехе и стекао зле навике покајао и поставио почетак исправљању

Научени смо божанским писмима, да никада не очајавамо, чак ни ако учинимо многе грехе, нити опет да много полажемо у силу епитимије, наложену нам од духовног оца за наше грехе. Тако да ни онај ко се подигао након пада, т.ј. престао да греши, не сме да буде сувише смео због тога, ни онај који је пао не треба да очајава, већ и ко је много сагрешио нека са смелошћу прибегне покајању, и ко је учинио само незнатне погрешке, да не мисли да је добио опроштај грехова само због својих добрих дела, него и он нека покаже покајање, и то не само оно покајање, које се врши речима или се показује постом, сухоједењем, лежањем на земљи и другим сличним телесним лишавањима, премда и ово све долази у обзир, већ оно покајање које бива у сакрушењу и болу душе и срца, какво је показао пророк Давид упркос томе што је живео у свету и био обремењен многим неопходним бригама.

Јер он опоменувши се колико је разгневио благог и милостивог Владику тиме што је постао преступник заповести и показао Му се неблагодаран, заборавивши Његове многе и неизрециве дарове и доброчинства, сав свој живот је боловао због тога у души и проливао горке сузе, како нас је сам уверио. Сам је себе бичевао бичем своје несреће, и бедног положаја, сам је себе на сваки начин сакрушавао и смиривао ричући од уздаха срца својега, како нас о томе свакодневно обавештавају његови псалми. Давид је сам себe oвакo мучио, не марећи за то да је био цар, и да је био дужан да се брине о толиком народу, о жени и деци, о дому и царству.

Шта је чинио Манасија и сви други који су се покајали после њега о којима и ти сам знаш, као на пример: Петар, врховни од Апостола, митар, разбојник, блудница? И зашто наводити многе, шта је урадио блудни син расточивши очево наслеђе са цариницима и блудницама? За каква дела су сви они добили опроштај грехова? Да ли за своје постове или бдења? Да ли за милостињу раздану беднима или за какав други тежак телесни труд? Не нису због тога добили опроштај, већ због искреног покајања, за скрушење и бол срца, за сузе излите из дубине душе, због осуђења своје сопствене савести. Познавши своје грехове, сваки од њих је осудио и окајавао себе и плакао из душе и за то добио опроштај својих грехова.

Исто то и сада бива са онима који прибегавају Христу топлим сузама и истинским покајањем. И ни пред ким од таквих човекољубиви и свеблаги Господ не закључава и никада неће закључати човекољубну бездну своје благости. Опроштај грехова ниједном грешнику не бива ни због каквих дела, да се не би неко због тога погордио, већ по Божијем човекољубљу и благодати.

Треба уосталом знати, није довољно само искрено покајање од све душе за грехе, већ и тврда намера да се више не пада у те исте грехе и да се не враћа натраг. А тај захтев да не падамо опет у те исте грехе, јако тешко можемо очувати уколико се са свом ревношћу и усрђем не окружимо благопотребном заштитом и не обучемо се у духовно оружје, да би уз помоћ њих могли да противстанемо демонима, нашим мисленим непријатељима. Јер како смо ми већ због грехова били поробљени непријатељима и подјармљени телесним сластима и страстима већ смо се подчинили и служили ђаволу, онда сласти и страсти свакако теже да се опет подигну у нама, да би нас опет као робове нечастивих, увукле с насиљем на служење непријатељу нашем, ђаволу и на бег од служења нашем Владики, Христу, кроз преступљење Његових заповести и преступљење обећања која смо му дали у покајању. Дакле да се и нама не би десило да овако пострадамо, требамо да у помоћ из Светог Писма позајмимо оружије против сваког непријатеља који нас напада, како нас својим примером учи божанствени Давид говорећи: -тога ради заповести Твоје држим да су верне, на сваки пут лажни мрзим- (Пс.118,128). Похоти, побуђеној вражијим помислима станимо на пут опомињући се смрти, страшног суда и неиздрживих мука ада; лењости станимо на пут усрђем и ревношћу, стомакоугађању - постом, сластољубљу - уздржањем, многоједењу - малоједењем или неједењем, распаљивању тела - представом вечног огња; упражњавајмо честу молитву Богу скупа са бдењем и постом. Ако овако будемо поступали против сваке страсти која устаје на нас (не могу их све набројати, да се реч не би одужила), и стекнемо врлину која је супротна тој страсти онда ћемо по свој прилици бити сачувани неповређени и нерањени врагом, јер ће нас тада врлине сачувати као неке силне војске. Ако би прекидање злог обичаја било могуће без зноја и труда, тада би једино уздржање било довољно за спасење онима који се кају. Али није тако.

Kао допуну ономе што сам ти до сада написао, пишем ти и напомену о томе шта си још дужан да чиниш и испуњаваш. Ево шта: када се савршава божанствена литургија и свештеник или ђакон каже: ви који сте оглашени изиђите, изађи из цркве и стани у припрату (у предворје храма), и за то време не говори ни са ким него се опомињи својих греха и плачи. Када се божанствена литургија заврши можеш опет ући у цркву. Када падне вече, након повечерја, пођи на неко усамљено место и испуни следеће молитвено правило: трисвето, 50. Псалам, т.ј. –Помилуј ме, Боже, по великој милости својој…-; Господи помилуј – 50 пута; Господе опрости мени грешноме – 50 пута; 6. Псалам, т.ј. –Господе, немој ме обличити у јарости Својој нити ме наказити у гневу Своме –; Господе, ако сагреших речју, делом или мишљу, опрости ми. Додај и 25 метанија (појасних поклона). У среду и петак уздржавај се од меса, сира, јаја, рибе, вина и уља, по правилу светих Апостола. У посту: Апостолски, Богородично-успењски и предрожденски (божићни) не једи месо, сира и јаја, а од осталога кушај са мером, са уздржањем. Молитве, т.ј. псалме, како је речено, и поклоне испуни у то време удвостручено. У велику четрдесетницу не разрешавај на масло и вино, осим у суботу и недељу, већ зној (мучи) своје тело по својој мери, како приличи хришћанима који желе да се спасу. Молитвено правило испуњавај удвојено и током свете Четрдесетнице, као и у другим постовима. Још се требаш уздржавати од божанствених и страшних тајни, т.ј. не причешћујући се пречистим телом и пречесном крвљу Господа нашега Исуса Христа; а ја ти још саветујем и да се уздржаваш од благословеног хлеба или антидора (нафоре). Све то чувај до онда када твоје помисли и расположење не одступе од злих греховних дела, док не стекнеш тврду намеру да никада више не остављаш добра дела и врлине и савршено не замрзиш грех. Када пак на крају увидиш у себи самом да си достигао тако добро стање, то јест да си потпуно омрзао грех, и утврдило ти се расположење да чиниш добро, и када се притом уз испитивање увериш да је твоја решеност да се уздржаваш од греха несумњива, тада, брате мој, приступи божанственим тајнама са несумњивом вером да то што пробаш није само прост хлеб и није само просто вино, но се уистину причешћујеш крвљу и телом Божијим.

Поступивши тако начинићеш се причасником славе Христа Господа, и посредством ових тајни ћеш добити савршено отпуштање грехова, примићеш у себе вечни живот и начинићеш се сином светлости и дана. Ако пак, пре него што испуниш све речено, т.ј. пре него што покажеш дужно покајање, осмелиш се да се причестиш телом и крвљу Христовом; онда ће се сви демони, видевши те како си презрео Бога и недостојно се причестио, устремити на тебе и ухвативши те немилосрдно и нечовечно, поново ће те низвргнути у ров пређашњег стања. Тада ћеш уместо хришћанина постати христоубица и бићеш осуђен заједно са онима који су распели Христа, како говори апостол Павле: -Тако који недостојно једе овај хлеб или пије чашу Господњу, крив је телу и крви Господњој- (1. Кор. 11,27), т.ј. потпашће под такву осуду, под какву су допали и они који су распели Господа.

Више од овога ти нећу писати. Бојим се да ће ти бити претешко. Ти пак, брате, ако и учиниш нешто више од овога себи ћеш стећи корист, и својој души уготовити вечна блага. То што сам ти написао да чиниш написао сам ти не у том смислу да ћеш (једино) овим трудом очистити душу и стећи опроштај грехова, већ да ће ти на тај начин бити лакше да у души држиш спомен својих грехова и сакрушаваш се тиме. Када бих знао да ћу те овим ражалостити не бих твојој љубави написао ни ово мало. Ја од тебе желим само једно, да би у сакрушењу и боловањем за прошлим одсекао своје зле греховне навике и пресекао своја безпредметна дела. То одсечење и прекраћење са скрушеношћу ће те неприметно сачувати. А ако ти можеш да ово постигнеш без поста и других трудова, ја ћу једино тиме бити задовољан. Пиши ми чешће о твом здрављу да бих видео твоју веру и љубав према мени, и топлије те се сећао када подижем своје недостојне руке ка Богу. Благодат Божија да буде са Духом Твојим. Амин.

СИМЕОН НОВИ БОГОСЛОВ

Pokajanje i sinovljevski gresi

Evo jos jedne Hristove price koja je zapisana u Jevandjelju po Luki. Ova prica se cita u crkvi u dane kada verni pocinju da se pripremaju za Veliki i Casni post, za vreme pokajanja. I nigde nam Jevandjelje ne otkriva sustinu pokajanja kao u ovoj prici.

Nema coveka bez greha. Bez greha je jedino Bog. Svi mi, bez razlike, gresimo svakodnevno, bilo u znanju ili neznanju, namerno ili nenamerno, javno ili tajno, pod raznim vidovima. I mada su nam gresi razliciti, svi mi, gresnici, imamo nesto zajednicko, svima nama svojstveno, a to je namera da svoj greh, koliko god je to moguce, prikrijemo. I da ga, ako se slucajno otkrije, na sve moguce nacine pravdamo, i da tako produzavamo grehovno stanje, jer nam se greh osladio.

Tek kada iz naseg srca progovori savest, ili kada, zbog tog greha svoga, pocnemo patiti i stradati - ne samo u duhovnom vec i u materijalnom i u fizickom pogledu - tek tada mi pocinjemo da se treznimo od grehovnog pijanstva i da sagledavamo bedu i jad koji su nas doveli u takvo stanje. Sam Spasitelj nam kaze da biva "veca radost na nebu za jednoga gresnika koji se kaje, negoli za devedeset i devet pravednika kojima ne treba pokajanje" (Lk. 15, 7).

Kako je bedan, zalostan, jeziv i besmislen zivot nepokajanih dusa! A kako je divan, prekrasan i pun cilja zivot onih dusa koje su uspele da se iscupaju iz grehovne mreze, da se vrate u Ocev zagrljaj i da tu ostanu vecito, u tom mirnom, blazenom i tihom pristanistu, gde nas nikada ne mogu stici iskusenja, varljive i lazne sladosti ovozemaljskog zivota. U to nas, na potresan i uzbudljiv nacin, uverava Gospod nas Isus Hristos kroz pricu danasnjeg svetog Jevandjelja o bludnom sinu (Lk. 15, 11-32). Pazljivo upoznajmo sadrzinu, da bismo izvukli pravilan i koristan zakljucak i, tako, pouku za nase spasenje.

Jedan covek imao je dva sina. Mladji sin zatrazi od oca svoj deo imetka i ovaj mu ga dade, a sin ode od kuce i ziveci u bancenju, pijancenju i uzivanju, ubrzo potrosi sve sto je imao. Nemajuci vise od cega da zivi, on se ponudi jednom coveku u dalekoj zemlji da mu cuva svinje. Kako je bila velika glad u toj zemlji, on se zadovoljavao d jede roscice od svinja, ali ni to mu nisu davali. U velikoj bedi, on dodje sebi, seti se bogatog ocevog doma, te odluci da se vrati, da zamoli oca za oprostaj i da ga primi makar za svog slugu. Iz daleka spazi otac svoga izgubljenog sina, izadje mu u susret, i videvsi bedno stanje njegovo, sazali se, zagrli sina i poljubi ga. A bludni sin rece ocu: "Oce! sagresih nebu i tebi, i vec nisam dostojan nazvati se sin tvoj" (Lk. 15, 18-19). Radosni otac naredi slugama da sina obuku u novo odelo, da mu stave prsten na ruku, da zakolju ugojeno tele i da se svi raduju i vesele, "jer ovaj moj sin bese mrtav i ozive; i izgubljen bese i nadje se" (Lk. 15, 24). Kad veselje i radost behu na vrhuncu, vrati se sa posla stariji sin. Kada je cuo od slugu sta se dogodilo, razljuti se i ne htede uci unutra. Dobri otac izadje da ga uvede, ali sin odbi poziv rekavsi da mu je zao i krivo sto se priredjuje ovakva gozba u cast njegovog brata, koji je sav svoj imetak potrosio ziveci bludno i besciljno, a njemu, koji vredno danonocno radi i sluzi, nije nikada dozvolio da zakolje ni jareta i da se proveseli sa svojim drugovima. A otac mu na to rece: "Cedo! ti si svagda sa mnom, i sve moje jeste tvoje. Trebalo je razveseliti se i obradovati, jer ovaj brat tvoj mrtav bese, i ozive; i izgubljen bese, i nadje se" (Lk. 15, 31-32).

Ova prica ima veliki znacaj i pouku za ljude koji grese i udaljuju se od Boga, ali se i kaju. Njeno simvolicko znacenje je sledece:

Covek, koji je imao dva sina, jeste Otac nas nebeski - Bog. Sin, koji je napustio dom svoga oca, oznacava ljude koji se udaljuju od Boga i zive u grehu i poroku. Sin koji je stalno sa svojim ocem i zivi u poslusnosti, oznacava ljude koji zive posteno, cestito ispunjavajuci zapovesti Bozje. Pa kao sto se nevaljali sin pokajao i vratio svom ocu, koji ga je primio sa radoscu i veseljem, tako i Bog po svojoj milosti prima one koji se iskreno i ponizno kaju za svoje grehe i obracaju Mu se.

Izgovorena pre mnogo i mnogo vekova, ova mudra prica Gospoda naseg Isusa Hrista, evo, i danas je sasvim nova i aktuelna, kao da je juce kazana. Zar danas nema sinova koji traze svoj deo od oca ili majke? Kao mozda nikada ranije, ocevi i majke naseg veka, a narocito u ovom delu sveta, suoceni su sa problemom kako da sprece svoju decu da pre vremena napuste roditeljski dom, da pre vremena misle o zivotu bez roditeljske kontrole, da, pre vremena, ziveci tako nekontrolisanim zivotom, trose imetak na kojekakve provode i zabave, ne misleci na ocev znoj. Samo je jedno resenje za ovo sudbonosno pitanje danasnjice: da neprestano se trudeci vaspitavamo nasu decu u duhu nasih i njihovih predaka, da zavole roditeljski dom i da se klone drustva, zabava i mesta, koja mogu njihove duse zatrovati. Samo tako imaju deca sansu da sutra budu vredna i postena i u svakom pogledu ipravna, te da budu ponos i uteha nase starosti. Vaspitavajuci ih u divnim i nikada i ni od koga dostiznim pravilima nase svete pravoslavne hriscanske nauke i morala, ne smemo nijedan dan da propustimo a da im ne ispricamo ili procitamo poneku pricu i pouku iz svetog Jevandjelja, cija spasonosna moc podize pale, hrabri malaksale, leci bolesne, vakrsava mrtve.

Ali i pored svega toga, moze se desiti da mi ili nasa deca upadnemo u mrezu mraka. Jer nas dusmanin je djavo, koji, kako kaze sveti apostol Petar, kao gladna zver juri gledajuci gde ce koga da ugrabi. I ako se slucajno nadjemo u tami, neka nam primer bludnog sina zasija pred ocima. Ma kako da smo pali, ma kako da smo se ogresili, ma kako da smo se uprljali, ne zaboravimo da nema greha koji prevazilazi milosrdje Bozje. Sta nam tada potrebuje najvise, bez cega nema i ne moze biti spasenja? Da, to je iskreno i duboko pokajanje. Jer nema greha neoprostivog osim greha neokajanog. Potrebno je sto pre "doci k sebi", sagledati grehovno stanje, setiti se blazenog stanja u kome se dusa nalazila pre pada u greh i vatreno zazeleti povratak u izgubljeni Ocev dom. Neka opet svane pred nasim ocima neopisiva radost i bezgranicno prastanje oca koji je ugledao svoga izgubljenog sina i cuo njegove divne reci pokajanja. Kao sto je ovaj otac zaboravio na sve rdjave postupke svog sina, rasirio ruke i sa velikom radoscu ga ponovo uveo u svoj dom, tako ce i dobri Otac nas nebeski rasirenih ruku uvek primiti i uvesti u svoj Dom svaku izgubljenu ovcu i prirediti veliku radost u svome Carstvu nebeskom. A kada se jednom vratimo Domu Oca nasega, ostanimo tu vecito, jer tu je pravi zivot, prava radost i prava sreca.

Naucimo se, na kraju, jos necemu iz price o bludnom sinu. Kada neki nas brat ode iz Ocevog zagrljaja i posle dugog vremena opet se pokajnicki vrati, a Otac ga doceka u veselju i velikoj radosti, nemojmo mu zavideti kao stariji brat bludnom sinu, vec duboko u srcu primimo Oceve reci: "Cedo! ti si svagda sa mnom...".

U grehu smo i mi izgubljeni i mrtvi. Pokajmo se za grehe nase i Bogu se obratimo, da bi se dusa nasa razveselila i s Bogom sjedinila u duhovnoj radosti.

Zato se obratimo Ocu nasem nebeskom: molitvama, srcem i razumom, da nam grehe oprosti, i recimo: Oce, sagresismo nebu i Tebi i nismo dostojni da se nazovemo decom Tvojom, jer svaki dan gresimo prestupajuci svete zapovesti Tvoje koje si nam dao da ih ispunjavamo radi naseg dobra i radi naseg spasenja. Milost je Tvoja velika i neizmerna, pa nam grehe nase oprosti i pokajanja nasa primi, kao sto je otac primio svoga sina koji se pokajao i njemu obratio. Pomozi nam i odrzi nas na Tvom pravom istinitom putu, kako se od Tebe ne bismo nikad udaljili, vec sa Tobom bili i tebe slavili u sve dane zivota naseg.

Amin.